Violina, daire i pegla

Komedija Nikolaja Koljade „Violina, daire i pegla“ dešava se drugog dana svadbe u malom ruskom gradu. Dve porodice koje su naizgled potpuno drugačije –  jedna je proleterska, druga građanska – spajaju se brakom sklopljenim između Leonida i Nataše. Koljadina komedija u kojoj se na ivicu farse dovode junaci govori o ljudima koji nikad nisu uspeli da dostignu ono što su očekivali. Njihova su htenja i želje uvek veće od onoga što oni realno mogu. To je sa jedne strane smešno, a sa druge – duboko tragično. Prepoznavanje svadbe kao događaja tokom kog svi otkriju pravo lice, motiv je koji se putem prepoznavanja preliva i na publiku. Zapitanost u pauzama smeha dolazi baš tu, jer svi smo bar jednom bili na nekoj svadbi. Iako smešten u današnje vreme, „Violina, daire i pegla“ ima vanvremenske crte klasika – večiti sukob između prija, odnos snaje i svekrve, svađe oko novca, različito viđenje pojma zabave. Kao takav on je legitiman i dobar izbor za repertoar jednog savremenog pozorišta – nateraće nas da kroz smeh ispitamo sopstvenu malograđanštinu.

Jelena Paligorić Sinkević, dramaturškinja

Reč reditelja

Rusi u žargonu koriste  izraz violina, daire i pegla kada žele da kažu kako neki orkestar zvuči raštimovano.

U slučaju Koljadinog teksta ovaj naziv ima preneseno značenje na novopečeni bračni par  i njihove matične familije koje već drugog dana svadbe ulaze u nepremostive nesuglasice, zbog kojih je nastavak veselja doveden u pitanje.

Želeći da pobegnu od dominantnih mama, naši mladenci ulaze nepromišljeno i nezrelo u brak, iz zaljubljenosti, i sada se suočavaju sa posledicama koje donose klasne razlike. Shodno tome se nameće pitanje tradicije i očekivanja, zbog čega se mladin moral izvrće ruglu.

Violina, daire i pegla nas podsećaju da sve što je brzo to je i kuso, kao i da je bolje da dva puta izmerimo pa onda sečemo kako nam sutra ne bi bio problem da preuzmemo odgovornost za svoje postupke.

Tijana Vasić, rediteljka