Lift

„Lift” kao metafora života, krije iza svojih vrata razne tajne i misterije. Samo što za razliku od života, kada se zaglavi, on zaustavi i vreme. Da li je baš tako? Možda u tom kvaru, zaglavljenju lifta, toj kratkoj pauzi u neprekidnom kretanju ima i nešto dobro. Možda je to onaj trenutak otrežnjenja, posle ozdravljenja od teške bolesti u životu, kada postajemo svesni da smo pogrešno živeli. Da li to otrežnjenje može uticati na promenu u našem shvatanju, filozofiji? Можда, за тренутак, јер притиском на дугме, изабран је правац и спрат. Posle popravke, lift nastavlja zadati put, a mi u njemu? Možemo li izaći dok se lift (život) ne zaustavi, dok ne stigne tamo gde smo ga mi isprogramirali? Pokušajmo to da zamislimo.

Saša Simonović (1968) kniževnik i dramski pisac, objavio je šest romana, zbirku pesama i zbirku pripovedaka. Ovo je njegov treći dramski tekst.

“ Svi u nekim trenucima osetimo skučenost, teskobu, manjak prostora – u sebi, i oko sebe. Srećni su oni koji to osete povremeno, neki od nas nikad ne prestaju. Ako je ljudski um ceo jedan univerzum, kako se ponaša onaj u čijem telu se um nalazi, kada se taj univerzum svede na uokviren prostor, na okolnosti koje ne može da kontroliše, na okruženje ljudima koji iz njega izvlače ono najgore? Šta kada um prestane da kontroliše telo, a telo počne da vlada umom? Trudeći se da pronađem izlaz, nailazio sam na zidove. Oni su nestajali, i ponovo se vraćali kad god su likovi ove drame pokušavali da prevare sebe, a onda i druge. Zato četiri osobe zaglavljene u liftu, koliko god posebne i različite, dele istu osobinu – uplašenost od suočavanja sa okolnostima koje će, makar i za milimetar, promeniti njihove uštogljene navike i jednolične živote.”