ОЛГА ДИМИТРИЈЕВИЋ (Београд, 1984) је написала драме „Моја ти“, „Народна драма“, „Радници умиру певајући“, „Ја често сањам револуцију“, „Драма о крају света”… Ауторка је представа „Црвена љубав” по роману Александре Колонтај, „Слобода је најскупља капиталистичка реч“ (са Мајом Пелевић), „Лепа Брена проџект“ (са Владимиром Алексићем), „Лоунли пленет“ (са М.Пелевић, И. Коругом, Т. Шљивар, Д. Кокановим). Добитница је Стеријине, Михизове и награде „Анђелка Милић“ за уметнички рад који промовише родну равноправност. Често сања револуцију.

РАДНИ КОЛЕКТИВИ И КУЛТУТРА СЕЋАЊА

Позоришна обрада приче о радио Шапцу обједињује у себи теме локалних релација, социјалних и економских трансформација последњих година социјалистичке Југославије, и емотивних компонената тих процеса у живљеном искуству људи – колико самог града и његове околине, толико и бивше државе, и шире.

Полазиште за представу је историјат једног радија, који је у социјалистичкој Југославији, упркос мејнстрим схватањима о томе шта је кич и шунд, свеједно емитовао народну музику, и успоставио се као најслушанија, највољенија, и самим тим најкомерцијалнија радио станица, и даље у време друштвене својине, и какве-такве медијске контроле над попкултурним садржајем. Као такав, Радио Шабац постао је институција не само за југословенски простор, него и за све његове дијаспорске испоставе. Формат емисија које би преносиле жеље честитке и поздраве заживео је и континуирано се одржава као део афективног искуства огромног броја људи који су живели на овим просторима. Али, колико је био тржишно успешан, толико је у сукоб са новим временом Радио Шабац ушао неприпремљен: приватни емитери лако су преузели примат, а стара слава, испоставило се, овисила је најпре о врло партикуларном социо-културном контексту СФРЈ ком је следило крваво уништење.

Прича о златним данима Радио Шапца стога не може бити само прича о радио станици, него управо о економским и тржишним трансформацијама осамдесетих и деведесетих година XX века, и њиховим последицама по наше животе. У њу је уписана историја једне земље, пре свега кроз културалне борбе, али и кроз живљена афективна искуства конзумената, односно: најширих народних слојева, њихових партикуларних тежњи, радости, разочарања, и коначне обесправљености у неолибералном капитализму XXИ века. Оно што је уписано у новокомпоновану народну музику коју је вртео радио, управо јесте ултимативна идентификација и препознавање субјеката. Кроз наизглед баналне песме артикулисала би се социјална отуђеност људи који их певају и саживљују се са њима.

Та социјална осујећеност, дубоко верујем, данас је само појачана, а подсећање на песме емитоване у време осамдесетих, само је изнова потврђује и чини још јачом. Управо због тога ова прича се не односи само на прошлост, него се изнова потврђује као релевантна за савремена искуства.

Сам формални план представе одражава ову основну идеју: први део је наративан, и води нас кроз историју радија. Други је асоцијативан и афективан, који наизглед локалну причу ситуира у шири друштвени контекст; да бисмо на крају истргнули причу из историјског оквира, и фокусирали се на нас и овде, на извођаче и публику, присутне заједно у јавном простору позоришне сале.

И на формалном и садржинском плану, говоримо о радним колективима, о култури сећања, о неочекиваним преокретима, о афектима. И можемо, у позоришној заједници, сви заједно да одслушамо и погледамо драму историје једног радија, односно, историје наших живота и распада једне земље.