e
РАДИО ШАБАЦ Концепт, текст и режија: Олга Димитријевић … РАДИО ШАБАЦ је документарна позоришна представа инспирисана историјатом најслушаније радио станице на простору бивше Југославије. Бавећи се феноменом популарности шабачког, локалног радија, представа прича причу о транзицији, на свим нивоима друштва: од „веселих седамдесетих“, преко конфузних осамдесетих и крвавих деведесетих... па све до данас. То није само прича о једном радију и једном граду, то је прича о једној земљи, у четири времена. Представа је базирана на истраживању, у које су били укључени најзначајнији актери „златног доба“ шабачког радија. Изведбени текст настао је на основу интервјуа са радницама и радницима радио Шапца, студије Ане Хофман „Ко се боји шунда још? Музичка цензура у Југославији“, књиге Витомира Бујишића „Радио Шабац – штампа и радио у Подрињу” и бројних цитираних песама.

Концепт, текст и режија: Олга Димитријевић
Драматургија: Иван Велисављевић
Радиофонија: Ања Ђорђевић
Асистенткиња и инжењерка звука: Мина Стругар
Сценски покрет: Игор Коруга
Сценографија: Зоја Ердељан
Играју: Милош Војновић, Оливера Гуцонић, Деана Костић, Соња Милојевић, Владимир Милојевић, Синиша Максимовић, Слађана Пајчић, Душан Симић

Стручна сарадница: Маријана Митровић
Учесници/це у истраживању: Војислав Баћановић, Стеван Маринковић, Светлана Љубић, Иван Глишић, Велимир Милошевић, Снежана Симић, Јасмина Арсеновић, Јасмина Павловић, Драган Филиповић, Славко Јовановић, Милица Перић, Маринко Урошевић Инспицијенткиња: Зорица Стевановић
Суфлерка: Мирјана Божанић
ПР и протокол: Јелена Иветић
Технички руководилац: Радивој Костадиновић
Мајстор светла: Лука Поповић
Мајстор тона: Коста Павловић
Кројачки радови: Драгица Вујковић
Браварски радови: Михаило Брезина
Столарски радови: Боривој Чеивановић
Шминка и фризура: Гордана Баровић
Гардероберке: Данијела Драгојевић, Биљана Костадиновић
Реквизитерка: Мирјана Незири
Декоратери: Чедомир Вучинић, Иван Јовановић, Горан Јовановић, Немања Ристановић, Јосип Уцај
Електричар: Миодраг Поповић
Фотографије: Југослав Радојевић
Графички дизајн: Група Комбинарт

ЗАХВАЉУЈЕМО СЕ: Факултету техничких наука, Нови Сад; Ани Хофман, Воји Баћановићу, Цеци Љубић, Ивану Глишићу, Стеви Маринковићу, Вељи Милошевићу, Снежи Симић, Јасмини Арсеновић, Драгану Филиповићу, Славку Јовановићу и свима који су нам испричали своје радијске приче.

ОЛГА ДИМИТРИЈЕВИЋ (Београд, 1984) је написала драме „Моја ти“, „Народна драма“, „Радници умиру певајући“, „Ја често сањам револуцију“, „Драма о крају света”… Ауторка је представа „Црвена љубав” по роману Александре Колонтај, „Слобода је најскупља капиталистичка реч“ (са Мајом Пелевић), „Лепа Брена проџект“ (са Владимиром Алексићем), „Лоунли пленет“ (са М.Пелевић, И. Коругом, Т. Шљивар, Д. Кокановим). Добитница је Стеријине, Михизове и награде „Анђелка Милић“ за уметнички рад који промовише родну равноправност. Често сања револуцију.

РЕЧ АУТОРКЕ

РАДНИ КОЛЕКТИВИ И КУЛТУТРА СЕЋАЊА

Позоришна обрада приче о радио Шапцу обједињује у себи теме локалних релација, социјалних и економских трансформација последњих година социјалистичке Југославије, и емотивних компонената тих процеса у живљеном искуству људи – колико самог града и његове околине, толико и бивше државе, и шире.

Полазиште за представу је историјат једног радија, који је у социјалистичкој Југославији, упркос мејнстрим схватањима о томе шта је кич и шунд, свеједно емитовао народну музику, и успоставио се као најслушанија, највољенија, и самим тим најкомерцијалнија радио станица, и даље у време друштвене својине, и какве-такве медијске контроле над попкултурним садржајем. Као такав, Радио Шабац постао је институција не само за југословенски простор, него и за све његове дијаспорске испоставе. Формат емисија које би преносиле жеље честитке и поздраве заживео је и континуирано се одржава као део афективног искуства огромног броја људи који су живели на овим просторима. Али, колико је био тржишно успешан, толико је у сукоб са новим временом Радио Шабац ушао неприпремљен: приватни емитери лако су преузели примат, а стара слава, испоставило се, овисила је најпре о врло партикуларном социо-културном контексту СФРЈ ком је следило крваво уништење.

Прича о златним данима Радио Шапца стога не може бити само прича о радио станици, него управо о економским и тржишним трансформацијама осамдесетих и деведесетих година XX века, и њиховим последицама по наше животе. У њу је уписана историја једне земље, пре свега кроз културалне борбе, али и кроз живљена афективна искуства конзумената, односно: најширих народних слојева, њихових партикуларних тежњи, радости, разочарања, и коначне обесправљености у неолибералном капитализму XXИ века. Оно што је уписано у новокомпоновану народну музику коју је вртео радио, управо јесте ултимативна идентификација и препознавање субјеката. Кроз наизглед баналне песме артикулисала би се социјална отуђеност људи који их певају и саживљују се са њима.

Та социјална осујећеност, дубоко верујем, данас је само појачана, а подсећање на песме емитоване у време осамдесетих, само је изнова потврђује и чини још јачом. Управо због тога ова прича се не односи само на прошлост, него се изнова потврђује као релевантна за савремена искуства.

Сам формални план представе одражава ову основну идеју: први део је наративан, и води нас кроз историју радија. Други је асоцијативан и афективан, који наизглед локалну причу ситуира у шири друштвени контекст; да бисмо на крају истргнули причу из историјског оквира, и фокусирали се на нас и овде, на извођаче и публику, присутне заједно у јавном простору позоришне сале.

И на формалном и садржинском плану, говоримо о радним колективима, о култури сећања, о неочекиваним преокретима, о афектима. И можемо, у позоришној заједници, сви заједно да одслушамо и погледамо драму историје једног радија, односно, историје наших живота и распада једне земље.

Olga Dimitrijević, autorka