e

Хенрик Ибсен
КАД СЕ МИ МРТВИ ПРОБУДИМО
Режија: Стеван Бодрожа
Сценографија: Весна Поповић
Костимографија: Селена Младеновић
Дизајн светла: Радомир Стаменковић
ЛИЦА:
Професор АРНОЛД РУБЕК, вајар – ВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ
Госпођа МАЈА РУБЕК, његова жена – СОЊА МИЛОЈЕВИЋ
Управник бање – ВЛАДИМИР ВАСИЛИЋ
Велепоседник, УЛФХЕЈМ – ЉУБИША БАРОВИЋ
Дама на пропутовању, ИРЕНЕ – АНЕТА ТОМАШЕВИЋ
Милосрдна сестра – АЛЕКСАНДРА РИСТИЋ

„Кад се ми мртви пробудимо“ је последња драма великог норвешког драматичара Хенрика Ибсена и свакако његово дело које прави највећи искорак ка симболизму и, у том тренутку, надолазећим трендовима симболистичке и експресионистичке драме. У беспућу, више егзистенцијалном него спацијалном, једног норвешког фјорда Ибсен поставља своје ликове, уклете душе, које су давно изгубиле и свој пут и једне друге. Неочекивани сусрет на овом месту не носи са собом обећање наде већ још болније омогућава суочење са промашеношћу живота. Као што арктички лед никада не може да процвета тако ни животи главних јунака ове Ибсенове драме не могу да се регенеришу. Милост коју су добили од судбине, или Бога, јесте да се сретну и заједно напусте овај свет, „долину суза“ у којој нису успели да остваре своје љубави, чежње, наде и снове о срећи. „Кад се ми мртви пробудимо“ је мелодрама без срећног краја, али је такође дубоко, поетско упозорење које нам шаље Хенрик Ибсен – да се живот мора живети аутентично, да човек има шансу за љубав и срећу али да оне ипак нису бескрајне, и да се морају искористити на време, и такође да императиви каријере и славе не могу да замене и надокнаде интимну срећу. Ликови ове драме су вишеслојни и дају предиван простор глумцима за богату и потресну игру. Посебно болан сегмент овог „драмског епилога“, како га сам Ибсен назива, је судбина великог уметника који у тренутку епифаније схвата да сам његов живот није уметничко дело коме се може вратити, поправити га или га опет створити. Неумитност изгубљеног времена чини да се живот вајара Рубека пред нашим очима претвара у сећање, његово сопствено сећање на емоције и односе који никада неће добити „нову шансу“. То претварање реалног живота у сан, тај постепени прелаз у смрт, у вечно сањање, зачудно је и предивно постигнуће Хенрика Ибсена у овој драми, и дубоко евоцира експресионистичку драму, или најављује њено настајање. Ибсену полази за руком да тако поетичну материју учини узбудљивом, драмски потентном, конкретном и игривом. То и јесте вештина овог класика, да покаже у којој мери се људска психа, и њени скривени делови, одражавају на човекову свакодневицу и колико је та унутрашња реалност понекад много стварнија од оне материјалне.

Стеван Бодрожа