IVA BRDAR je završila studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i pozorišne studije na fakultetu Sorbonne Nouvele Paris 3. Za dramu Bacači prstiju nagrađena je 2018. godine nagradom Brücke Berline Theaterpreise pod pokroviteljstvom Herte Miler i nagradom Sterijinog pozorja. Za dramu Muškatle mogu preživeti sve nagrađena je nagradom Heartefakt fondacije za najbolji angažovani dramski tekst u 2018. godini. Drame su joj prevedene na engleski, nemački i francuski jezik.

O NASTANKU DRAME ILI KAKO SMO UHVATILI BAČENE PRSTE

Bio je izrazito kišan prolećni vikend. Preterano kišan. Onaj čiji je jedini recept za preživljavanje ignorisanje na sigurnom, kod kuće. Ipak, u životnoj konstelaciji izazvanoj uslovima prekovremenog rada u kojoj se na svaki vikend gledalo kao na jedini način da se tih pet stresnih radnih dana neutrališu, da se izleči od svih nesporazuma i naravno večite neodlučnosti koju dostavu izabrati za ručak – Kavkaz salata, proteinski hamburger Hulk ili veganski mađarski gulaš sa dimljenim tofuom, taj vikend je bio svet.

Krenuli smo. Vikend proveden u planinarenju bio je kao što smo i očekivali – kišan, besmislen i neophodan. Na povratku smo na putu kroz upornu kišu jedva videli par prstiju koji stopira. Dve devojke iz Poljske su ušle u naša kola. Putovale su auto-stopom iz Krakova do Buljarica (!), po kiši (takođe), na jedan dan (!). Pobedile su nas. Zvanično, bile su pobednice u takmičenju besmisla vikend-putovanja. A onda su nam objasnile gde se krije lepota letnjeg odmarališta Buljarice u kišnoj sezoni.

U Krakovu se s vremena na vreme organizuje takmičenje u auto-stopiranju sa nasumično izabranom destinacijom. Svaki par stopera dobija svoj broj. Osnovno pravilo je: novac za transport i smeštaj ne smeju se koristiti. Jedini legitiman način dolaska do cilja jeste stopiranje i spavanje u šatoru, a par koji prvi stigne na izabranu destinaciju pobeđuje. Takmičenje je zasnovano na poljskoj izuzetno razvijenoj tradiciji auto-stopiranja – od 1958. do 1990. u Poljskoj je auto-stopiranje bilo državni projekat podržan od Nacionalne turističke zajednice. Svaki auto-stoper imao je svoj identifikacioni broj i osiguranje, a vozači koji bi ih pokupili zauzvrat bi dobijali bonove za osnovne namirnice.

Njih dve su stigle sedme u Buljarice i žurile su nazad u Krakov jer je za nekoliko sati počinjala radna nedelja. Za mene su i dalje bile pobednice. Ostavili smo ih na benzinskoj pumpi. Kiša je naravno i dalje padala, a ponedeljak i mađarski gulaš s tofuom, bili su tako strašno blizu.

BOJAN ĐORĐEV je pozorišni reditelj rođen 1977. u Beogradu. Obrazovan u polju pozorišta i teorije umetnosti na Fakultetu dramskih umetnosti i Univerzitetu Umetnosti u Beogradu kao i u Amsterdamu na DasArts. Osim u Beogradu, njegovi su radovi prikazivani u Berlinu, Briselu, Amsterdamu, Njujorku, Šangaju, Beču, Cirihu, Seulu, Zagrebu, Rijeci, Ljubljani… Inscenirao tekstove T. Šljivar, G. Ferčeca, I. Sajko, E. Gibera, E. Jelinek, DŽ. Džojsa, F. Kafke, kao i tri opere, uključujući i Les enfants terribles Ž. Koktoa/F. Glasa. Pored dramskog pozorišta inspiriše ga interdisciplinarna izvedba zasnovana na tekstu/jeziku i kritičkoj teoriji. Član uredničkog kolektiva i suosnivač platforme Teorija koja Hoda i TkH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti od 2001. do 2017. Na pozorišnim i drugim umetničkim projektima već dugi niz godina sarađuje sa vizuelnim umetnikom Sinišom Ilićem, kostimografkinjom Majom Mirković i kao saradnikom za pokret Čarnijem Đerićem, a od skora i sa muzičarem i filmskim autorom Lukom Papićem.

BELEŠKE ZA ČITANJE BACAČA PRSTIJU

BAJKA

MONIKA
Ana
Diži taj prst
I zaustavi nekog normalnog za promenu
I ne zaustavljaj
Neženje
Nezaposlene
Beskućnike
Bankrotirane

Bacači prstiju je savremena roud (road) bajka. Epizodna struktura puta je tipična za mnoge bajke. Taj put, na kojem protagonisti i protagonistkinje susreću različite likove – recimo vešticu, princa, lovca, vuka, čudovište ili sen iz sveta mrtvih, u ovom slučaju odvija se na nekoj magistrali u Srbiji. U bajci svaka epizoda, susret, prepreka je korak u odrastanju, lekcija, obred prelaza iz jednog društvenog, fizičkog i duhovnog oblika postojanja u drugi. Ana i Monika kreću na takmičenje u autostopu sa severa Evrope na njen jug. Njihov obred prelaza jeste suočavanje sa svetom u kojem žive, njegovom podeljenošću, njegovom surovom dijalektikom, koja postaje očigledna na putu – suočavaju se sa deložacijom, nezaposlenošću, uništavanjem univerzalne zdravstvene zaštite i industrije u jednom tipičnom društvu periferije kapitala.

TRI PUTOVANJA

Putovanje se u komadu pojavljuje u tri vida. Kao deo slobodnog vremena, bekstva od svakodnevice i sticanje dragocenih novih iskustva u susretima sa nepoznatim ljudima i krajevima – tako započinju put Ana i Monika. Drugi vid putovanja je kretanje po inerciji, uporedivo sa trčanjem hrčka u točku, putovanje kao iluzija promene i kretnje kojom se maskira i anestezira nepodnošljivi stasis, ili saobraćajnim jezikom rečeno – zastoj. Tako putuju likovi koje autostoperke zaustavljaju. Treći vid putovanja, koji se pojavljuje na kraju jeste egzistencijalno putovanje, dugotrajno i mukotrpno bekstvo, putovanje migranata sa juga na sever, istoka na zapad. Sva tri vida putovanja sastavni su činioci dijalektike sveta u kojem živimo, štaviše, da bi neko mogao da bude turista, neko drugi mora da trči ili tapka u mestu, a neko treći da beži.

TRI PALCA

ANA
Oduvek sam htela
Da se vozim u policijskim kolima
Mislim ne s razlogom
Nisam ja neka buntovnica
Ali uvek me je to privlačilo
Da sam u opasnosti
A da znam da zapravo nisam

Kulminacija komada je „nemogući“ susret dva palca koji završava ubistvom radnika. Prvi palac je figurativno bačen, autostoperski. Drugi je zaista bačen, odsečen, kao u čuvenom slučaju iz 2009. kada je Zoran Bulatović, tekstilni radnik „Raške“ iz Novog Pazara odsekao sebi prst kao deo štrajka. Međutim, vredi pomisliti i na treći, možda najvažniji tip palca današnjice – simbol lajk (like) sa Fejsbuka. Taj sveprisutni palac koji „bacamo nemilice, ne štedimo, kako stignemo i gde stignemo…“, pored toga što je moćni okov savremenog digitalnog ropstva – gde se svaki naš svesni i nesvesni lajk prodaje na nekim novim pijacama robova – takođe jeste i simbol novog otuđenja i „higijenske“ odvojenosti današnje društvenosti, učestvovanja i pre svega političnosti od telesnog kontakta i prisustva. Možda je zato susret Ane i Monike sa svetom koji zaustavljaju bacanjem biološkog za razliku od digitalnog palca, najpre tako uzbudljiv, egzotičan i zabavan, a zatim i tako traumatičan i poražavajući.

MONIKA
DA LI IMA KRAJA OVOM PRESTANITE
DA LI MOŽE NEKO JEDNOSTAVNO
DA NAS JEBENO POVEZE
DA NEMA NIKAKVIH SKRETANJA
DA NEMA NIKAKVIH PROBLEMA
DA SAMO IDEMO OVIM PUTEM
I DA NAS OSTAVITE NEGDE
GDE GOD VAM ODGOVARA
DA LI JE TO MOGUĆE
NE TRAŽIMO MNOGO
SAMO JEDNU OBIČNU
JEBENU VOŽNJU

MUŠKARAC
Mislim da je to što tražite
Previše