Лифт

… „Лифт” као метафора живота, крије иза својих врата разне тајне и мистерије. Само што за разлику од живота, када се заглави, он заустави и време. Да ли је баш тако? Можда у том квару, заглављењу лифта, тој краткој паузи у непрекидном кретању има и нешто добро. Можда је то онај тренутак отрежњења, после оздрављења од тешке болести у животу, када постајемо свесни да смо погрешно живели. Да ли то отрежњење може утицати на промену у нашем схватању, филозофији? Можда, за тренутак, јер притиском на дугме, изабран је правац и спрат. После поправке, лифт наставља задати пут, а ми у њему? Можемо ли изаћи док се лифт (живот) не заустави, док не стигне тамо где смо га ми испрограмирали? Покушајмо то да замислимо.

Реч редитеља

“ Сви у неким тренуцима осетимо скученост, тескобу, мањак простора – у себи, и око себе. Срећни су они који то осете повремено, неки од нас никад не престају. Ако је људски ум цео један универзум, како се понаша онај у чијем телу се ум налази, када се тај универзум сведе на уоквирен простор, на околности које не може да контролише, на окружење људима који из њега извлаче оно најгоре? Шта када ум престане да контролише тело, а тело почне да влада умом? Трудећи се да пронађем излаз, наилазио сам на зидове. Они су нестајали, и поново се враћали кад год су ликови ове драме покушавали да преваре себе, а онда и друге. Зато четири особе заглављене у лифту, колико год посебне и различите, деле исту особину – уплашеност од суочавања са околностима које ће, макар и за милиметар, променити њихове уштогљене навике и једноличне животе.”