Latinica
EnglishКраљевић Марко по други пут међу Србима
Режија: Миа Кнежевић
Драматизација и драматургија: Ђорђе Петровић
Сценографија и костимографија: Даниела Димитровска
Kореографија: Kристна Kарић
Обликовање звучне слике: Миа Kнежевић
Играју:
Марко Краљевић – Страхиња Баровић
Шарац – Љубиша Баровић
Бог – Слободан Петрановић - Шарац
Адвокатица, Председница скупа, Косовка девојка – Кристина Карић
Говорник, Конобар, Стражар – Душан Симић
Начелница полиције – Анета Томашевић
Новинарка, Студенткиња – Јована Омеровић
Газдарица, Сељанке – Деана Костић
Наратори, Сељаци, Мештани,Сведоци, Подржаваоци – Кристина Карић, Душан Симић, Јована Омеровић
Реч редитеља
Пропутовање Kраљевића Марка кроз савремену Србију, доноси забавно болни сусрет најусамљенијег епског јунака и његових ововременских сународника. Они су, испоставља се, само декларативно дозивали његов епски лик, ословљавајући га кроз програмске говоре, кафанске жалопојке или кроз епску поезију.
У овој старој приповетки, адаптираној на савремене околности света, користе се оквири епске фантастике, коју глумци, користећи се средствима сличним филмском звучном спектаклу, креирају уживо, јарким звучним - готово хиперреалистичким ефектима. Тиме у машти гледалаца надограђују слике различитих стварности, Маркове и наше савремене - удаљене вишевековним раздором у перцепцији живота. За потоње грађане је чак прихватљивије и вероватније да се јунак из далеке прошлости повампири и физички појави пред нама, него што је могуће дати му смисао и обликовати га данашњим нормама и калупима. Врли Марко, у свом неуспелом циљу да освети територију Kосова, упознаје не само сопствену рањивост и неприлагођеност овдашњим приликама, него схвата да је боље да се врати у рај, готово уништен, и да тако остане само слика митске вредности, наративни симбол снаге и јунаштва. Митска вредност живота - духовна и у продубљеном и у примитивном смислу, ће вероватно увек почивати више на приповедањима о јунацима него на самим јунацима.
Реч драматурга
Лакше је Домановићу оживети Марка Kраљевића него јунаку Марку научити да живи, било то у епском, прозном или позоришном окружењу. Јер јунак, нарочито епкси, нема ту шта да покушава да живи поготово ако има јасан циљ и уцвељену нејач да освети. Тако и у овом случају, попут баченог топуза, „патриотски зомби“ Kраљевић би требало да прасне силином своје нарави и, позван жалопојкама, реши проблем, да освети Kосово јер то народ тражи. Али, да ли је то тако једноставно решити, бачен вековима у будућност против препрека бирократије, технологије, без ичије помоћи сем верног коња? И зашто њега довлачити из мртвих, зар нема неки живи јунак, боље опремљен да се носи са модерним недаћама него Kраљевић? Kако ће се он снаћи међу модерним светом заљубљеним у сопствено мишљење и постојање, и међу људима ангажованим за стотину различитих и једнако битних циљева? Могуће је да се у судару разлика и сличности јунака и модерног доба открије како Kраљевић није увек
наивни силеџија, те да у његовом карактеру, како епском, тако и прозном и драмском, чуче клице љубави, и оданости, и радости, и милосрђа у сировом неразвијеном стању. И да те особине само чекају да се препознају и почну развијати до те мере да епски јунак може постати пуноправно људско биће када разбије наметнути и присвојени калуп једноумног насилника. Или ће се тако супротстављени сви, једноставно, поубијати до последњег. Обе крајности су могуће. На вама је да просудите која је превагнула.
Ђорђе Петровић
Премијера: 15. октобар 2024. године
Драматизација и драматургија: Ђорђе Петровић
Сценографија и костимографија: Даниела Димитровска
Kореографија: Kристна Kарић
Обликовање звучне слике: Миа Kнежевић
Играју:
Марко Краљевић – Страхиња Баровић
Шарац – Љубиша Баровић
Бог – Слободан Петрановић - Шарац
Адвокатица, Председница скупа, Косовка девојка – Кристина Карић
Говорник, Конобар, Стражар – Душан Симић
Начелница полиције – Анета Томашевић
Новинарка, Студенткиња – Јована Омеровић
Газдарица, Сељанке – Деана Костић
Наратори, Сељаци, Мештани,Сведоци, Подржаваоци – Кристина Карић, Душан Симић, Јована Омеровић
Реч редитеља
Пропутовање Kраљевића Марка кроз савремену Србију, доноси забавно болни сусрет најусамљенијег епског јунака и његових ововременских сународника. Они су, испоставља се, само декларативно дозивали његов епски лик, ословљавајући га кроз програмске говоре, кафанске жалопојке или кроз епску поезију.
У овој старој приповетки, адаптираној на савремене околности света, користе се оквири епске фантастике, коју глумци, користећи се средствима сличним филмском звучном спектаклу, креирају уживо, јарким звучним - готово хиперреалистичким ефектима. Тиме у машти гледалаца надограђују слике различитих стварности, Маркове и наше савремене - удаљене вишевековним раздором у перцепцији живота. За потоње грађане је чак прихватљивије и вероватније да се јунак из далеке прошлости повампири и физички појави пред нама, него што је могуће дати му смисао и обликовати га данашњим нормама и калупима. Врли Марко, у свом неуспелом циљу да освети територију Kосова, упознаје не само сопствену рањивост и неприлагођеност овдашњим приликама, него схвата да је боље да се врати у рај, готово уништен, и да тако остане само слика митске вредности, наративни симбол снаге и јунаштва. Митска вредност живота - духовна и у продубљеном и у примитивном смислу, ће вероватно увек почивати више на приповедањима о јунацима него на самим јунацима.
Реч драматурга
Лакше је Домановићу оживети Марка Kраљевића него јунаку Марку научити да живи, било то у епском, прозном или позоришном окружењу. Јер јунак, нарочито епкси, нема ту шта да покушава да живи поготово ако има јасан циљ и уцвељену нејач да освети. Тако и у овом случају, попут баченог топуза, „патриотски зомби“ Kраљевић би требало да прасне силином своје нарави и, позван жалопојкама, реши проблем, да освети Kосово јер то народ тражи. Али, да ли је то тако једноставно решити, бачен вековима у будућност против препрека бирократије, технологије, без ичије помоћи сем верног коња? И зашто њега довлачити из мртвих, зар нема неки живи јунак, боље опремљен да се носи са модерним недаћама него Kраљевић? Kако ће се он снаћи међу модерним светом заљубљеним у сопствено мишљење и постојање, и међу људима ангажованим за стотину различитих и једнако битних циљева? Могуће је да се у судару разлика и сличности јунака и модерног доба открије како Kраљевић није увек
наивни силеџија, те да у његовом карактеру, како епском, тако и прозном и драмском, чуче клице љубави, и оданости, и радости, и милосрђа у сировом неразвијеном стању. И да те особине само чекају да се препознају и почну развијати до те мере да епски јунак може постати пуноправно људско биће када разбије наметнути и присвојени калуп једноумног насилника. Или ће се тако супротстављени сви, једноставно, поубијати до последњег. Обе крајности су могуће. На вама је да просудите која је превагнула.
Ђорђе Петровић
Премијера: 15. октобар 2024. године