Latinica
EnglishЛари Томпсон, трагедија једне младости
Аутор: Душан Ковачевић
Режија: Стеван Бодрожа
Драматург: Марија Стојановић
Сценограф: Тања Жиропађа
Костимограф: Селена Младеновић
Специјални ефекти - маска: Гордана Баровић
Сценски покрет: Исидора Станишић
Избор музике: Коста Павловић
Дизајн светла Радомир Стаменковић
Дизајн плаката и програма: Душан Арсенић
Играју:
Катарина - СОЊА МИЛОЈЕВИЋ
Глумац Бели – ВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ
Стефан Нос – МИЛОШ ВОЈНОВИЋ
Драган, Бојан и Оливер Нос – СТРАХИЊА БАРОВИЋ
Драгана, Бојана и Оливера Нос – КРИСТИНА ПАЈКИЋ
Сава – СИНИША МАКСИМОВИЋ
Савка – ДРАГАНА РАДОЈЕВИЋ
Специјалац – ДЕАНА КОСТИЋ
Електричар – ВЕЉКО ЕРАКОВИЋ
Позориште моје младости
Шабац је град мога детињства и ране младости. И увек се враћам у мој град са посебним осећањем и сећањем на године кад сам упознао овај необичан, леп, узбудљив и трагичан свет исписан касније у мојим драмама, сценаријима и књигама. Прву позоришну представу сам одгледао у шабачком позоришту као ученик основне школе. Тог дана нисам знао ни слутио да улазим у кућу која ће бити мој животни позив и моја љубав са данима велике среће, успеха и туге као у свим љубавима.
„Лари Томпсон“ је једноставна прича. Једне ноћи један велики глумац не жели да игра представу – протестује због увредљивог односа према њему као човеку и успешном уметнику. Његов бунт и одустајање од игре користи колега глумац без дара за озбиљније улоге али са великим даром за сналажење у животу и велике импровизације у свему што ради. Представа се захваљујући њему и његовој сналажљивости одржи а да није била одиграна као што је написана. Представа је, заправо, једна велика импровизација сналажљивог човека. Ово је прича о животу у позоришту али би се могла лако десити у било ком другом окружењу и у другим животним условима. Све би у суштини било исто само би костими били различити.
Радујем се још једној премијери у граду моје младости.
Душан Kовачевић
РЕЧ РЕДИТЕЉА
„Лари Томпсон, трагедија једне младости“ комплексна је драма и по својој форми и по низу тема које обрађује, и самим тим по вишеструким порукама које шаље. Једна од главних одлика великих драмских дела је управо то да су вишеслојна и да редитељ мора да направи избор тема које ће „извући“ на површину, којима ће се највише посветити у својој поставци. За мене је то била прича о животу позоришта и позоришних људи, животу који је „мимо света“ - царства могу пропадати, цивилизације се урушавати, земље тонути у грађанске ратове али мали позоришни човек живи свој сан у ком је позориште најбитнија ствар на свету и о главу је хоће ли се једна представа одиграти или не. У вези са том илузијом дирљиво је то колико је она јака, колико је сурова и сирова реалност демантује, али и то каквим је то стазама кренула душа једног човека да би поверовала у такву илузију. И ту долазимо до још дубље теме овог комада. Ако је театар институција у којој се по природи ствари негују илузије, у којој се живи од њиховог неговања, да ли он може да послужи као метафора тога да су сви наши животи илузија? Да ли, ако саосећамо са судбином јунака једне аустралијске серије, ми заправо дубље осећамо универзалне вредности живота, кроз емпатску повезаност са тим јунаком, него што исто осећамо у сусрету са сопственим животом. Да ли је на крају крајева стварност као систем руских бабушки, у илузији се налази још једна илузија, у тој илузији још једна, и тако у бескрај? Или не у бескрај већ управо до увида да је стварност једино оно што можемо да осетимо, што може да нас насмеје или расплаче, а све друго је заправо илузија, која нас се не тиче и пролази мимо нас. Душан Kовачевић поставља ова питања на један духовит и дирљив начин, а ми смо тежили да створимо лирску сатиру, пуну саосећања према људима који у ефемерне проблеме театра, и једне телевизијске серије, беже од великих проблема својих душа.
Стеван Бодрожа
Режија: Стеван Бодрожа
Драматург: Марија Стојановић
Сценограф: Тања Жиропађа
Костимограф: Селена Младеновић
Специјални ефекти - маска: Гордана Баровић
Сценски покрет: Исидора Станишић
Избор музике: Коста Павловић
Дизајн светла Радомир Стаменковић
Дизајн плаката и програма: Душан Арсенић
Играју:
Катарина - СОЊА МИЛОЈЕВИЋ
Глумац Бели – ВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ
Стефан Нос – МИЛОШ ВОЈНОВИЋ
Драган, Бојан и Оливер Нос – СТРАХИЊА БАРОВИЋ
Драгана, Бојана и Оливера Нос – КРИСТИНА ПАЈКИЋ
Сава – СИНИША МАКСИМОВИЋ
Савка – ДРАГАНА РАДОЈЕВИЋ
Специјалац – ДЕАНА КОСТИЋ
Електричар – ВЕЉКО ЕРАКОВИЋ
Позориште моје младости
Шабац је град мога детињства и ране младости. И увек се враћам у мој град са посебним осећањем и сећањем на године кад сам упознао овај необичан, леп, узбудљив и трагичан свет исписан касније у мојим драмама, сценаријима и књигама. Прву позоришну представу сам одгледао у шабачком позоришту као ученик основне школе. Тог дана нисам знао ни слутио да улазим у кућу која ће бити мој животни позив и моја љубав са данима велике среће, успеха и туге као у свим љубавима.
„Лари Томпсон“ је једноставна прича. Једне ноћи један велики глумац не жели да игра представу – протестује због увредљивог односа према њему као човеку и успешном уметнику. Његов бунт и одустајање од игре користи колега глумац без дара за озбиљније улоге али са великим даром за сналажење у животу и велике импровизације у свему што ради. Представа се захваљујући њему и његовој сналажљивости одржи а да није била одиграна као што је написана. Представа је, заправо, једна велика импровизација сналажљивог човека. Ово је прича о животу у позоришту али би се могла лако десити у било ком другом окружењу и у другим животним условима. Све би у суштини било исто само би костими били различити.
Радујем се још једној премијери у граду моје младости.
Душан Kовачевић
РЕЧ РЕДИТЕЉА
„Лари Томпсон, трагедија једне младости“ комплексна је драма и по својој форми и по низу тема које обрађује, и самим тим по вишеструким порукама које шаље. Једна од главних одлика великих драмских дела је управо то да су вишеслојна и да редитељ мора да направи избор тема које ће „извући“ на површину, којима ће се највише посветити у својој поставци. За мене је то била прича о животу позоришта и позоришних људи, животу који је „мимо света“ - царства могу пропадати, цивилизације се урушавати, земље тонути у грађанске ратове али мали позоришни човек живи свој сан у ком је позориште најбитнија ствар на свету и о главу је хоће ли се једна представа одиграти или не. У вези са том илузијом дирљиво је то колико је она јака, колико је сурова и сирова реалност демантује, али и то каквим је то стазама кренула душа једног човека да би поверовала у такву илузију. И ту долазимо до још дубље теме овог комада. Ако је театар институција у којој се по природи ствари негују илузије, у којој се живи од њиховог неговања, да ли он може да послужи као метафора тога да су сви наши животи илузија? Да ли, ако саосећамо са судбином јунака једне аустралијске серије, ми заправо дубље осећамо универзалне вредности живота, кроз емпатску повезаност са тим јунаком, него што исто осећамо у сусрету са сопственим животом. Да ли је на крају крајева стварност као систем руских бабушки, у илузији се налази још једна илузија, у тој илузији још једна, и тако у бескрај? Или не у бескрај већ управо до увида да је стварност једино оно што можемо да осетимо, што може да нас насмеје или расплаче, а све друго је заправо илузија, која нас се не тиче и пролази мимо нас. Душан Kовачевић поставља ова питања на један духовит и дирљив начин, а ми смо тежили да створимо лирску сатиру, пуну саосећања према људима који у ефемерне проблеме театра, и једне телевизијске серије, беже од великих проблема својих душа.
Стеван Бодрожа
