8. театарски фестивал
Позоришно пролеће

15-20. април 2024.

Резервација и продаја карата још увек није могућа. Накнадно ћемо објавити распоред играња представа и датум продаје и резервације улазница. Хвала.

Хвале вредне су амбиције и истрајност Шабачког позоришта у намерама да организује један од најважнијих фестивала у нашој земљи. Осмо издање ове манифестације говори у прилог тези да је Позоришно пролеће постало константа у сагледавању уметничких достигнућа у представама српских театара. Идеја да се у Шапцу у току неколико дана одиграју естетски релевантна остварења јесте логичан наставак једне богате фестивалске традиције, успостављене још у време бивше Југославије.
Селекциони циклус обухватио је гледање тридесетак представа у периоду од фебруара 2023. до краја јануара 2024. године. Општи утисак је да, уз жанровску и стилску разноврсност, појаву неколико инвентивних, талентованих и маштовитих редитеља и аутора млађе генерације, занимљива истраживања у домену позоришног израза и многобројна бриљантна глумачка остварења, можемо говорити о релетивно успешној години у домаћим театрима. Одабир представа подразумевао је, изнад свега, поштовање уметничких критеријума, али су и организационо-техничке и финансијске околности, као што то нажалост неретко бива, имале одређен утицај на коначан избор. Ипак, мишљења смо да ће шабачка публика имати прилику да одгледа заиста одличне представе, којих се не би стидео ниједан значајан позоришни фестивал у региону. Без унапред дефинисане концепције, након закључене селекције, испоставило се да је у пет такмичарских остварења кључна тема судбина човека у суочавању са изазовима времена и простора унутар којих живи. Стога је мото овогодишњег фестивала: „Човекова судбина – снови и стварност“.
За 8. театарски фестивал „Позоришно пролеће“ предлажем следеће представе:
1. „Људи од воска“, Мате Матишић, режија: Иван Вања Алач, Народно позориште Сомбор
Мате Матишић, без икакве сумње, тренутно најбољи драмски писац у региону, у препознатљивом маниру, истовремено узбудљивом, духовитом и потресном тематско-идејном оквиру и карактеристичној драматуршкој композицији, доноси живу и актуелну причу, вешто преплићући аутобиографске елементе са фикцијом. Иван Вања Алач, дискретним редитељским решењима, ослањајући се на ванредне квалитете текста и глумачког ансамбла сомборског Народног позоришта, сценски ефектно оживљава сјаjну представу у сваком појединачном аспекту.
2. „Љубинко и Десанка“, Александар Поповић, режија: Милан Нешковић, Народно позориште „Тоша Јовановић“, Зрењанин
Мајстор духовите и критички интониране анализе менталитета, неконвенционалног, жаргонског језичког израза, ненадмашни Александар Поповић, уз стална жанровско-стилска поигравања у својим комадима, пронашао је врсног тумача у Милану Нешковићу и његовом аутентичном редитељском поступку. Када се томе придодају Сара Симовић и Милан Колак у врхунским улогама Десанке и Љубинка, успех представе је загарантован.
3. „(Пра)фауст“, Јохан Волфганг Гете, режија: Борис Лијешевић, Београдско драмско позориште
Полазећи од значењски богатих и комплексних Гетеових „Фауста“ и „Прафауста“, одавно уиграни ауторски редитељско-драматуршки тим Борис Лијешевић-Федор Шили, у ефектно осмишљеном огољеном сценском простору, уз маестралног и хипнотишуће разиграног Озрена Грабарића као Мефиста и сјајне роле осталих актера, отварају питања о смислу људског постојања, односа према вери и религији, преплитању стварности и имагинације, улози уметности, судбинској неминовности, греху и опросту.
4. „Наш разред“, Тадеуш Слобођанек, режија: Татјана Мандић Ригонат, Народно позориште Београд
Вечно актуелне теме о природи патолошке мржње, исконског зла, идеолошко-религијских манипулација и острашћене нетолеранције, чије мрачне обрисе садржи Слобођанекова драма заснована на истинитим догађајима у Пољској непосредно пре, током и по завршетку Другог светског рата, чији се наративно-драматуршки ток наставља све до краја двадесетог века, у изврсном редитељском читању Татјане Мандић Ригонат и упечатљивим глумачким креацијама младог ансмабла Народног позоришта, за резултат има потресно, упозоравајуће и више него актуелно остварење високих уметничких домета.
5. „Очеви и оци“, по роману Слободана Селенића, драматизација: Ката Ђармати, режија: Вељко Мићуновић, Народно позориште Београд
Основни предуслов за настанак представе „Очеви и оци“, која је свакако један од позоришних врхунаца у претходној години јесте бриљантна драматизација Кате Ђармати. Она је успела да монументалну сагу о грађанској породици Медаковић и судбини њених чланова у друштвено-историјски турбулентној првој половини двадесетог века трансформише у драмско-сценски потентан текст, што је омогућило Вељку Мићуновићу да хируршки прецизном, надахнутом и естетски префињеном режијом уобличи врхунски позоришни чин, додатно обогаћен одличном глумачком игром.
Мирослав Радоњић
У част награђених биће одиграна представа „Дечије повреде“ по тексту Џозефа Раџива, у режији Ивана Вуковића.
Дело “Дечије повреде” је црна и романтична комедија, мелодрама, коју је амерички драмски писац Џозеф Раџив написао 2011. године.
Реч је о дуо драми која приказује топлу, људску причу између двоје наизглед сличних индивидуа, пођеднако несрећних и усамљених, који се срећу током раздобља од три деценије. Драма се одвија нехронолошки, временски скаче у прошлост, онда иде изненада у будућност, да би се вратила у садашњост, што доприноси динамици и атрактивности радње.
Kомад описује платонски емотивни однос јунака који се од њихове 8. до 38. године сусрећу највише у амбуланти, видају своје ране, односно како назив каже – дечије повреде, које су и психолошке, физичке, на сваки начин болне, кроз патњу и непријатности, а дирљиво је како кроз развојни пут њихове везе током 30 година, иако су са неким другим особама у љубави, заправо никада не одустају једно од другог.
Улоге тумаче: Слобода Мићаловић и Вук Kостић

АРХИВА