Ћирилица
EnglishLari Tompson, tragedija jedne mladosti
Autor: Dušan Kovačević
Režija: Stevan Bodroža
Dramaturg: Marija Stojanović
Scenograf: Tanja Žiropađa
Kostimograf: Selena Mladenović
Specijalni efekti - maska: Gordana Barović
Scenski pokret: Isidora Stanišić
Izbor muzike: Kosta Pavlović
Dizajn svetla Radomir Stamenković
Dizajn plakata i programa: Dušan Arsenić
Igraju:
Katarina - SONjA MILOJEVIĆ
Glumac Beli – VLADIMIR MILOJEVIĆ
Stefan Nos – MILOŠ VOJNOVIĆ
Dragan, Bojan i Oliver Nos – STRAHINjA BAROVIĆ
Dragana, Bojana i Olivera Nos – KRISTINA PAJKIĆ
Sava – SINIŠA MAKSIMOVIĆ
Savka – DRAGANA RADOJEVIĆ
Specijalac – DEANA KOSTIĆ
Električar – VELjKO ERAKOVIĆ
Pozorište moje mladosti
Šabac je grad moga detinjstva i rane mladosti. I uvek se vraćam u moj grad sa posebnim osećanjem i sećanjem na godine kad sam upoznao ovaj neobičan, lep, uzbudljiv i tragičan svet ispisan kasnije u mojim dramama, scenarijima i knjigama. Prvu pozorišnu predstavu sam odgledao u šabačkom pozorištu kao učenik osnovne škole. Tog dana nisam znao ni slutio da ulazim u kuću koja će biti moj životni poziv i moja ljubav sa danima velike sreće, uspeha i tuge kao u svim ljubavima.
„Lari Tompson“ je jednostavna priča. Jedne noći jedan veliki glumac ne želi da igra predstavu – protestuje zbog uvredljivog odnosa prema njemu kao čoveku i uspešnom umetniku. Njegov bunt i odustajanje od igre koristi kolega glumac bez dara za ozbiljnije uloge ali sa velikim darom za snalaženje u životu i velike improvizacije u svemu što radi. Predstava se zahvaljujući njemu i njegovoj snalažljivosti održi a da nije bila odigrana kao što je napisana. Predstava je, zapravo, jedna velika improvizacija snalažljivog čoveka. Ovo je priča o životu u pozorištu ali bi se mogla lako desiti u bilo kom drugom okruženju i u drugim životnim uslovima. Sve bi u suštini bilo isto samo bi kostimi bili različiti.
Radujem se još jednoj premijeri u gradu moje mladosti.
Dušan Kovačević
REČ REDITELjA
„Lari Tompson, tragedija jedne mladosti“ kompleksna je drama i po svojoj formi i po nizu tema koje obrađuje, i samim tim po višestrukim porukama koje šalje. Jedna od glavnih odlika velikih dramskih dela je upravo to da su višeslojna i da reditelj mora da napravi izbor tema koje će „izvući“ na površinu, kojima će se najviše posvetiti u svojoj postavci. Za mene je to bila priča o životu pozorišta i pozorišnih ljudi, životu koji je „mimo sveta“ - carstva mogu propadati, civilizacije se urušavati, zemlje tonuti u građanske ratove ali mali pozorišni čovek živi svoj san u kom je pozorište najbitnija stvar na svetu i o glavu je hoće li se jedna predstava odigrati ili ne. U vezi sa tom iluzijom dirljivo je to koliko je ona jaka, koliko je surova i sirova realnost demantuje, ali i to kakvim je to stazama krenula duša jednog čoveka da bi poverovala u takvu iluziju. I tu dolazimo do još dublje teme ovog komada. Ako je teatar institucija u kojoj se po prirodi stvari neguju iluzije, u kojoj se živi od njihovog negovanja, da li on može da posluži kao metafora toga da su svi naši životi iluzija? Da li, ako saosećamo sa sudbinom junaka jedne australijske serije, mi zapravo dublje osećamo univerzalne vrednosti života, kroz empatsku povezanost sa tim junakom, nego što isto osećamo u susretu sa sopstvenim životom. Da li je na kraju krajeva stvarnost kao sistem ruskih babuški, u iluziji se nalazi još jedna iluzija, u toj iluziji još jedna, i tako u beskraj? Ili ne u beskraj već upravo do uvida da je stvarnost jedino ono što možemo da osetimo, što može da nas nasmeje ili rasplače, a sve drugo je zapravo iluzija, koja nas se ne tiče i prolazi mimo nas. Dušan Kovačević postavlja ova pitanja na jedan duhovit i dirljiv način, a mi smo težili da stvorimo lirsku satiru, punu saosećanja prema ljudima koji u efemerne probleme teatra, i jedne televizijske serije, beže od velikih problema svojih duša.
Stevan Bodroža
Režija: Stevan Bodroža
Dramaturg: Marija Stojanović
Scenograf: Tanja Žiropađa
Kostimograf: Selena Mladenović
Specijalni efekti - maska: Gordana Barović
Scenski pokret: Isidora Stanišić
Izbor muzike: Kosta Pavlović
Dizajn svetla Radomir Stamenković
Dizajn plakata i programa: Dušan Arsenić
Igraju:
Katarina - SONjA MILOJEVIĆ
Glumac Beli – VLADIMIR MILOJEVIĆ
Stefan Nos – MILOŠ VOJNOVIĆ
Dragan, Bojan i Oliver Nos – STRAHINjA BAROVIĆ
Dragana, Bojana i Olivera Nos – KRISTINA PAJKIĆ
Sava – SINIŠA MAKSIMOVIĆ
Savka – DRAGANA RADOJEVIĆ
Specijalac – DEANA KOSTIĆ
Električar – VELjKO ERAKOVIĆ
Pozorište moje mladosti
Šabac je grad moga detinjstva i rane mladosti. I uvek se vraćam u moj grad sa posebnim osećanjem i sećanjem na godine kad sam upoznao ovaj neobičan, lep, uzbudljiv i tragičan svet ispisan kasnije u mojim dramama, scenarijima i knjigama. Prvu pozorišnu predstavu sam odgledao u šabačkom pozorištu kao učenik osnovne škole. Tog dana nisam znao ni slutio da ulazim u kuću koja će biti moj životni poziv i moja ljubav sa danima velike sreće, uspeha i tuge kao u svim ljubavima.
„Lari Tompson“ je jednostavna priča. Jedne noći jedan veliki glumac ne želi da igra predstavu – protestuje zbog uvredljivog odnosa prema njemu kao čoveku i uspešnom umetniku. Njegov bunt i odustajanje od igre koristi kolega glumac bez dara za ozbiljnije uloge ali sa velikim darom za snalaženje u životu i velike improvizacije u svemu što radi. Predstava se zahvaljujući njemu i njegovoj snalažljivosti održi a da nije bila odigrana kao što je napisana. Predstava je, zapravo, jedna velika improvizacija snalažljivog čoveka. Ovo je priča o životu u pozorištu ali bi se mogla lako desiti u bilo kom drugom okruženju i u drugim životnim uslovima. Sve bi u suštini bilo isto samo bi kostimi bili različiti.
Radujem se još jednoj premijeri u gradu moje mladosti.
Dušan Kovačević
REČ REDITELjA
„Lari Tompson, tragedija jedne mladosti“ kompleksna je drama i po svojoj formi i po nizu tema koje obrađuje, i samim tim po višestrukim porukama koje šalje. Jedna od glavnih odlika velikih dramskih dela je upravo to da su višeslojna i da reditelj mora da napravi izbor tema koje će „izvući“ na površinu, kojima će se najviše posvetiti u svojoj postavci. Za mene je to bila priča o životu pozorišta i pozorišnih ljudi, životu koji je „mimo sveta“ - carstva mogu propadati, civilizacije se urušavati, zemlje tonuti u građanske ratove ali mali pozorišni čovek živi svoj san u kom je pozorište najbitnija stvar na svetu i o glavu je hoće li se jedna predstava odigrati ili ne. U vezi sa tom iluzijom dirljivo je to koliko je ona jaka, koliko je surova i sirova realnost demantuje, ali i to kakvim je to stazama krenula duša jednog čoveka da bi poverovala u takvu iluziju. I tu dolazimo do još dublje teme ovog komada. Ako je teatar institucija u kojoj se po prirodi stvari neguju iluzije, u kojoj se živi od njihovog negovanja, da li on može da posluži kao metafora toga da su svi naši životi iluzija? Da li, ako saosećamo sa sudbinom junaka jedne australijske serije, mi zapravo dublje osećamo univerzalne vrednosti života, kroz empatsku povezanost sa tim junakom, nego što isto osećamo u susretu sa sopstvenim životom. Da li je na kraju krajeva stvarnost kao sistem ruskih babuški, u iluziji se nalazi još jedna iluzija, u toj iluziji još jedna, i tako u beskraj? Ili ne u beskraj već upravo do uvida da je stvarnost jedino ono što možemo da osetimo, što može da nas nasmeje ili rasplače, a sve drugo je zapravo iluzija, koja nas se ne tiče i prolazi mimo nas. Dušan Kovačević postavlja ova pitanja na jedan duhovit i dirljiv način, a mi smo težili da stvorimo lirsku satiru, punu saosećanja prema ljudima koji u efemerne probleme teatra, i jedne televizijske serije, beže od velikih problema svojih duša.
Stevan Bodroža
