Kad se mi mrtvi probudimo

„Kad se mi mrtvi probudimo“ je poslednja drama velikog norveškog dramatičara Henrika Ibsena i svakako njegovo delo koje pravi najveći iskorak ka simbolizmu i, u tom trenutku, nadolazećim trendovima simbolističke i ekspresionističke drame. U bespuću, više egzistencijalnom nego spacijalnom, jednog norveškog fjorda Ibsen postavlja svoje likove, uklete duše, koje su davno izgubile i svoj put i jedne druge. Neočekivani susret na ovom mestu ne nosi sa sobom obećanje nade već još bolnije omogućava suočenje sa promašenošću života. Kao što arktički led nikada ne može da procveta tako ni životi glavnih junaka ove Ibsenove drame ne mogu da se regenerišu. Milost koju su dobili od sudbine, ili Boga, jeste da se sretnu i zajedno napuste ovaj svet, „dolinu suza“ u kojoj nisu uspeli da ostvare svoje ljubavi, čežnje, nade i snove o sreći. „Kad se mi mrtvi probudimo“ je melodrama bez srećnog kraja, ali je takođe duboko, poetsko upozorenje koje nam šalje Henrik Ibsen – da se život mora živeti autentično, da čovek ima šansu za ljubav i sreću ali da one ipak nisu beskrajne, i da se moraju iskoristiti na vreme, i takođe da imperativi karijere i slave ne mogu da zamene i nadoknade intimnu sreću. Likovi ove drame su višeslojni i daju predivan prostor glumcima za bogatu i potresnu igru. Posebno bolan segment ovog „dramskog epiloga“, kako ga sam Ibsen naziva, je sudbina velikog umetnika koji u trenutku epifanije shvata da sam njegov život nije umetničko delo kome se može vratiti, popraviti ga ili ga opet stvoriti. Neumitnost izgubljenog vremena čini da se život vajara Rubeka pred našim očima pretvara u sećanje, njegovo sopstveno sećanje na emocije i odnose koji nikada neće dobiti „novu šansu“. To pretvaranje realnog života u san, taj postepeni prelaz u smrt, u večno sanjanje, začudno je i predivno postignuće Henrika Ibsena u ovoj drami, i duboko evocira ekspresionističku dramu, ili najavljuje njeno nastajanje. Ibsenu polazi za rukom da tako poetičnu materiju učini uzbudljivom, dramski potentnom, konkretnom i igrivom. To i jeste veština ovog klasika, da pokaže u kojoj meri se ljudska psiha, i njeni skriveni delovi, odražavaju na čovekovu svakodnevicu i koliko je ta unutrašnja realnost ponekad mnogo stvarnija od one materijalne.

Stevan Bodroža