e

RADIO ŠABAC

Koncept, tekst i režija: Olga Dimitrijević

RADIO ŠABAC je dokumentarna pozorišna predstava inspirisana istorijatom najslušanije radio stanice na prostoru bivše Jugoslavije. Baveći se fenomenom popularnosti šabačkog, lokalnog radija, predstava priča priču o tranziciji, na svim nivoima društva: od „veselih sedamdesetih“, preko konfuznih osamdesetih i krvavih devedesetih... pa sve do danas. To nije samo priča o jednom radiju i jednom gradu, to je priča o jednoj zemlji, u četiri vremena. Predstava je bazirana na istraživanju, u koje su bili uključeni najznačajniji akteri „zlatnog doba“ šabačkog radija. Izvedbeni tekst nastao je na osnovu intervjua sa radnicama i radnicima radio Šapca, studije Ane Hofman „Ko se boji šunda još? Muzička cenzura u Jugoslaviji“, knjige Vitomira Bujišića „Radio Šabac – štampa i radio u Podrinju” i brojnih citiranih pesama.

Koncept, tekst i režija: Olga Dimitrijević
Dramaturgija: Ivan Velisavljević
Radiofonija: Anja Đorđević
Asistentkinja i inženjerka zvuka: Mina Strugar
Scenski pokret: Igor Koruga
Scenografija: Zoja Erdeljan
Igraju: Miloš Vojnović, Olivera Guconić, Deana Kostić, Sonja Milojević, Vladimir Milojević, Siniša Maksimović, Slađana Pajčić, Dušan Simić

Stručna saradnica: Marijana Mitrović
Učesnici/ce u istraživanju: Vojislav Baćanović, Stevan Marinković, Svetlana Ljubić, Ivan Glišić, Velimir Milošević, Snežana Simić, Jasmina Arsenović, Jasmina Pavlović, Dragan Filipović, Slavko Jovanović, Milica Perić, Marinko Urošević Inspicijentkinja: Zorica Stevanović
Suflerka: Mirjana Božanić
PR i protokol: Jelena Ivetić
Tehnički rukovodilac: Radivoj Kostadinović
Majstor svetla: Luka Popović
Majstor tona: Kosta Pavlović
Krojački radovi: Dragica Vujković
Bravarski radovi: Mihailo Brezina
Stolarski radovi: Borivoj Čeivanović
Šminka i frizura: Gordana Barović
Garderoberke: Danijela Dragojević, Biljana Kostadinović
Rekviziterka: Mirjana Neziri
Dekorateri: Čedomir Vučinić, Ivan Jovanović, Goran Jovanović, Nemanja Ristanović, Josip Ucaj
Električar: Miodrag Popović
Fotografije: Jugoslav Radojević
Grafički dizajn: Grupa Kombinart

ZAHVALjUJEMO SE: Fakultetu tehničkih nauka, Novi Sad; Ani Hofman, Voji Baćanoviću, Ceci Ljubić, Ivanu Glišiću, Stevi Marinkoviću, Velji Miloševiću, Sneži Simić, Jasmini Arsenović, Draganu Filipoviću, Slavku Jovanoviću i svima koji su nam ispričali svoje radijske priče.

OLGA DIMITRIJEVIĆ (Beograd, 1984) je napisala drame „Moja ti“, „Narodna drama“, „Radnici umiru pevajući“, „Ja često sanjam revoluciju“, „Drama o kraju sveta“… Autorka je predstava „Crvena ljubav“ po romanu Aleksandre Kolontaj, „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“ (sa Majom Pelević), „Lepa Brena prodžekt“ (sa Vladimirom Aleksićem), „Lounli plenet“ (sa M.Pelević, I. Korugom, T. Šljivar, D. Kokanovim). Dobitnica je Sterijine, Mihizove i nagrade „Anđelka Milić“ za umetnički rad koji promoviše rodnu ravnopravnost. Često sanja revoluciju.

REČ AUTORKE

RADNI KOLEKTIVI I KULTUTRA SEĆANjA

Pozorišna obrada priče o radio Šapcu objedinjuje u sebi teme lokalnih relacija, socijalnih i ekonomskih transformacija poslednjih godina socijalističke Jugoslavije, i emotivnih komponenata tih procesa u življenom iskustvu ljudi – koliko samog grada i njegove okoline, toliko i bivše države, i šire.

Polazište za predstavu je istorijat jednog radija, koji je u socijalističkoj Jugoslaviji, uprkos mejnstrim shvatanjima o tome šta je kič i šund, svejedno emitovao narodnu muziku, i uspostavio se kao najslušanija, najvoljenija, i samim tim najkomercijalnija radio stanica, i dalje u vreme društvene svojine, i kakve-takve medijske kontrole nad popkulturnim sadržajem. Kao takav, Radio Šabac postao je institucija ne samo za jugoslovenski prostor, nego i za sve njegove dijasporske ispostave. Format emisija koje bi prenosile želje čestitke i pozdrave zaživeo je i kontinuirano se održava kao deo afektivnog iskustva ogromnog broja ljudi koji su živeli na ovim prostorima. Ali, koliko je bio tržišno uspešan, toliko je u sukob sa novim vremenom Radio Šabac ušao nepripremljen: privatni emiteri lako su preuzeli primat, a stara slava, ispostavilo se, ovisila je najpre o vrlo partikularnom socio-kulturnom kontekstu SFRJ kom je sledilo krvavo uništenje.

Priča o zlatnim danima Radio Šapca stoga ne može biti samo priča o radio stanici, nego upravo o ekonomskim i tržišnim transformacijama osamdesetih i devedesetih godina XX veka, i njihovim posledicama po naše živote. U nju je upisana istorija jedne zemlje, pre svega kroz kulturalne borbe, ali i kroz življena afektivna iskustva konzumenata, odnosno: najširih narodnih slojeva, njihovih partikularnih težnji, radosti, razočaranja, i konačne obespravljenosti u neoliberalnom kapitalizmu XXI veka. Ono što je upisano u novokomponovanu narodnu muziku koju je vrteo radio, upravo jeste ultimativna identifikacija i prepoznavanje subjekata. Kroz naizgled banalne pesme artikulisala bi se socijalna otuđenost ljudi koji ih pevaju i saživljuju se sa njima.

Ta socijalna osujećenost, duboko verujem, danas je samo pojačana, a podsećanje na pesme emitovane u vreme osamdesetih, samo je iznova potvrđuje i čini još jačom. Upravo zbog toga ova priča se ne odnosi samo na prošlost, nego se iznova potvrđuje kao relevantna za savremena iskustva.

Sam formalni plan predstave odražava ovu osnovnu ideju: prvi deo je narativan, i vodi nas kroz istoriju radija. Drugi je asocijativan i afektivan, koji naizgled lokalnu priču situira u širi društveni kontekst; da bismo na kraju istrgnuli priču iz istorijskog okvira, i fokusirali se na nas i ovde, na izvođače i publiku, prisutne zajedno u javnom prostoru pozorišne sale.

I na formalnom i sadržinskom planu, govorimo o radnim kolektivima, o kulturi sećanja, o neočekivanim preokretima, o afektima. I možemo, u pozorišnoj zajednici, svi zajedno da odslušamo i pogledamo dramu istorije jednog radija, odnosno, istorije naših života i raspada jedne zemlje.

Olga Dimitrijević, autorka