OLGA DIMITRIJEVIĆ (Beograd, 1984) je napisala drame „Moja ti“, „Narodna drama“, „Radnici umiru pevajući“, „Ja često sanjam revoluciju“, „Drama o kraju sveta“… Autorka je predstava „Crvena ljubav“ po romanu Aleksandre Kolontaj, „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč“ (sa Majom Pelević), „Lepa Brena prodžekt“ (sa Vladimirom Aleksićem), „Lounli plenet“ (sa M.Pelević, I. Korugom, T. Šljivar, D. Kokanovim). Dobitnica je Sterijine, Mihizove i nagrade „Anđelka Milić“ za umetnički rad koji promoviše rodnu ravnopravnost. Često sanja revoluciju.

RADNI KOLEKTIVI I KULTUTRA SEĆANjA

Pozorišna obrada priče o radio Šapcu objedinjuje u sebi teme lokalnih relacija, socijalnih i ekonomskih transformacija poslednjih godina socijalističke Jugoslavije, i emotivnih komponenata tih procesa u življenom iskustvu ljudi – koliko samog grada i njegove okoline, toliko i bivše države, i šire.

Polazište za predstavu je istorijat jednog radija, koji je u socijalističkoj Jugoslaviji, uprkos mejnstrim shvatanjima o tome šta je kič i šund, svejedno emitovao narodnu muziku, i uspostavio se kao najslušanija, najvoljenija, i samim tim najkomercijalnija radio stanica, i dalje u vreme društvene svojine, i kakve-takve medijske kontrole nad popkulturnim sadržajem. Kao takav, Radio Šabac postao je institucija ne samo za jugoslovenski prostor, nego i za sve njegove dijasporske ispostave. Format emisija koje bi prenosile želje čestitke i pozdrave zaživeo je i kontinuirano se održava kao deo afektivnog iskustva ogromnog broja ljudi koji su živeli na ovim prostorima. Ali, koliko je bio tržišno uspešan, toliko je u sukob sa novim vremenom Radio Šabac ušao nepripremljen: privatni emiteri lako su preuzeli primat, a stara slava, ispostavilo se, ovisila je najpre o vrlo partikularnom socio-kulturnom kontekstu SFRJ kom je sledilo krvavo uništenje.

Priča o zlatnim danima Radio Šapca stoga ne može biti samo priča o radio stanici, nego upravo o ekonomskim i tržišnim transformacijama osamdesetih i devedesetih godina XX veka, i njihovim posledicama po naše živote. U nju je upisana istorija jedne zemlje, pre svega kroz kulturalne borbe, ali i kroz življena afektivna iskustva konzumenata, odnosno: najširih narodnih slojeva, njihovih partikularnih težnji, radosti, razočaranja, i konačne obespravljenosti u neoliberalnom kapitalizmu XXI veka. Ono što je upisano u novokomponovanu narodnu muziku koju je vrteo radio, upravo jeste ultimativna identifikacija i prepoznavanje subjekata. Kroz naizgled banalne pesme artikulisala bi se socijalna otuđenost ljudi koji ih pevaju i saživljuju se sa njima.

Ta socijalna osujećenost, duboko verujem, danas je samo pojačana, a podsećanje na pesme emitovane u vreme osamdesetih, samo je iznova potvrđuje i čini još jačom. Upravo zbog toga ova priča se ne odnosi samo na prošlost, nego se iznova potvrđuje kao relevantna za savremena iskustva.

Sam formalni plan predstave odražava ovu osnovnu ideju: prvi deo je narativan, i vodi nas kroz istoriju radija. Drugi je asocijativan i afektivan, koji naizgled lokalnu priču situira u širi društveni kontekst; da bismo na kraju istrgnuli priču iz istorijskog okvira, i fokusirali se na nas i ovde, na izvođače i publiku, prisutne zajedno u javnom prostoru pozorišne sale.

I na formalnom i sadržinskom planu, govorimo o radnim kolektivima, o kulturi sećanja, o neočekivanim preokretima, o afektima. I možemo, u pozorišnoj zajednici, svi zajedno da odslušamo i pogledamo dramu istorije jednog radija, odnosno, istorije naših života i raspada jedne zemlje.