e
Iva Brdar

BACAČI PRSTIJU

Režija: Bojan Đorđev

Scenografija: Siniša Ilić

Kostimografija: Maja Mirković

Originalna muzika: Luka Papić

Scenski pokret: Čarni Đerić

Pravile trke su jasna: putuje se isključivo autostopom! Nema novca. Nema telefona. Nema oružja za samoobranu. Pobeđuje onaj tim koji prvi stigne na cilj! Ako uopšte ima cilja… Ili tima… Ili pobede.

Bacači prstiju jedan su od najintrigantnijih novih tekstova napisanih na našem govornom području. U njemu publika prati neobično putovanje autostoperki i upoznaje slučajne prolaznike, koji im nude vožnju. Koristeći se narativnom struktorom za film o putovanju (road movie), Bacači prstiju nas voze kroz svet neoliberalnog kapitalizma.

Komad je nagrađen prvom nagradom na prošlogodišnjem konkursu Sterijinog pozorja za najbolji savremeni dramski tekst i nagradom Brücke Berline Theaterpreise za 2018. godinu. Imao je javna čitanja u Berlinu, Njujorku i Šapcu; postavljen je u pozorištima u Štutgartu i Njujorku, a kao radio-drama, emitovan je u Parizu. Ovo je njegovo prvo izvođenje na originalnom jeziku.

IGRAJU: ANA – Ivana Terzić; MONIKA – Kristina Pajkić; ŽENA – Aneta Tomašević; MLADIĆ – Strahinja Barović; POLICAJAC – Vladimir Milojević; MRTAV PAS – Čarni Đerić; MUŠKARAC BEZ PRSTA – Slobodan Petranović

ASISTENT REŽIJE: Marko Ribić

FOTOGRAFIJE: Jugoslav Radojević

GRAFIČKI DIZAJN: Kombinart

KOPRODUKCIJA: Šabačko pozorište i Sterijino pozorje

INSPICIJENTKINJA: Zorica Stevanović

ODNOSI S JAVNOŠĆU: Jelena Ivetić

TEHNIČKI RUKOVODILAC: Radivoj Kostadinović

SLIKARSKI RADOVI: Rade Stanković

STOLARSKI RADOVI: Borivoj Čeivanović

BRAVARSKI RADOVI: Mihailo Brezina

MAJSTOR TONA: Kosta Pavlović

MAJSTORI SVETLA: Luka Popović, Miodrag Popović

ELEKTRIČARSKI RADOVI: Luka Popović

ŠMINKA I FRIZURA: Gordana Barović

KROJAČKI RADOVI: Dragica Vujković, Zlatomir Nenadović

GARDEROBA: Biljana Kostadinović, Danijela Dragojević

REKVIZITA: Mirjana Neziri

DEKORATERI: Čedomir Vučinić, Ivan Jovanović, Josip Ucaj, Mladen Simić

Zahvaljujemo se Foto Neri

IVA BRDAR je završila studije dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i pozorišne studije na fakultetu Sorbonne Nouvele Paris 3. Za dramu Bacači prstiju nagrađena je 2018. godine nagradom Brücke Berline Theaterpreise pod pokroviteljstvom Herte Miler i nagradom Sterijinog pozorja. Za dramu Muškatle mogu preživeti sve nagrađena je nagradom Heartefakt fondacije za najbolji angažovani dramski tekst u 2018. godini. Drame su joj prevedene na engleski, nemački i francuski jezik.

REČ AUTORKE
O NASTANKU DRAME ILI KAKO SMO UHVATILI BAČENE PRSTE

Bio je izrazito kišan prolećni vikend. Preterano kišan. Onaj čiji je jedini recept za preživljavanje ignorisanje na sigurnom, kod kuće. Ipak, u životnoj konstelaciji izazvanoj uslovima prekovremenog rada u kojoj se na svaki vikend gledalo kao na jedini način da se tih pet stresnih radnih dana neutrališu, da se izleči od svih nesporazuma i naravno večite neodlučnosti koju dostavu izabrati za ručak – Kavkaz salata, proteinski hamburger Hulk ili veganski mađarski gulaš sa dimljenim tofuom, taj vikend je bio svet.

Krenuli smo. Vikend proveden u planinarenju bio je kao što smo i očekivali – kišan, besmislen i neophodan. Na povratku smo na putu kroz upornu kišu jedva videli par prstiju koji stopira. Dve devojke iz Poljske su ušle u naša kola. Putovale su auto-stopom iz Krakova do Buljarica (!), po kiši (takođe), na jedan dan (!). Pobedile su nas. Zvanično, bile su pobednice u takmičenju besmisla vikend-putovanja. A onda su nam objasnile gde se krije lepota letnjeg odmarališta Buljarice u kišnoj sezoni.

U Krakovu se s vremena na vreme organizuje takmičenje u auto-stopiranju sa nasumično izabranom destinacijom. Svaki par stopera dobija svoj broj. Osnovno pravilo je: novac za transport i smeštaj ne smeju se koristiti. Jedini legitiman način dolaska do cilja jeste stopiranje i spavanje u šatoru, a par koji prvi stigne na izabranu destinaciju pobeđuje. Takmičenje je zasnovano na poljskoj izuzetno razvijenoj tradiciji auto-stopiranja – od 1958. do 1990. u Poljskoj je auto-stopiranje bilo državni projekat podržan od Nacionalne turističke zajednice. Svaki auto-stoper imao je svoj identifikacioni broj i osiguranje, a vozači koji bi ih pokupili zauzvrat bi dobijali bonove za osnovne namirnice.

Njih dve su stigle sedme u Buljarice i žurile su nazad u Krakov jer je za nekoliko sati počinjala radna nedelja. Za mene su i dalje bile pobednice. Ostavili smo ih na benzinskoj pumpi. Kiša je naravno i dalje padala, a ponedeljak i mađarski gulaš s tofuom, bili su tako strašno blizu.

Iva Brdar

BOJAN ĐORĐEV je pozorišni reditelj rođen 1977. u Beogradu. Obrazovan u polju pozorišta i teorije umetnosti na Fakultetu dramskih umetnosti i Univerzitetu Umetnosti u Beogradu kao i u Amsterdamu na DasArts. Osim u Beogradu, njegovi su radovi prikazivani u Berlinu, Briselu, Amsterdamu, Njujorku, Šangaju, Beču, Cirihu, Seulu, Zagrebu, Rijeci, Ljubljani… Inscenirao tekstove T. Šljivar, G. Ferčeca, I. Sajko, E. Gibera, E. Jelinek, DŽ. Džojsa, F. Kafke, kao i tri opere, uključujući i Les enfants terribles Ž. Koktoa/F. Glasa. Pored dramskog pozorišta inspiriše ga interdisciplinarna izvedba zasnovana na tekstu/jeziku i kritičkoj teoriji. Član uredničkog kolektiva i suosnivač platforme Teorija koja Hoda i TkH časopisa za teoriju izvođačkih umetnosti od 2001. do 2017. Na pozorišnim i drugim umetničkim projektima već dugi niz godina sarađuje sa vizuelnim umetnikom Sinišom Ilićem, kostimografkinjom Majom Mirković i kao saradnikom za pokret Čarnijem Đerićem, a od skora i sa muzičarem i filmskim autorom Lukom Papićem.

REČ REDITELJA
BELEŠKE ZA ČITANJE BACAČA PRSTIJU
BAJKA

MONIKA
Ana
Diži taj prst
I zaustavi nekog normalnog za promenu
I ne zaustavljaj
Neženje
Nezaposlene
Beskućnike
Bankrotirane

Bacači prstiju je savremena roud (road) bajka. Epizodna struktura puta je tipična za mnoge bajke. Taj put, na kojem protagonisti i protagonistkinje susreću različite likove – recimo vešticu, princa, lovca, vuka, čudovište ili sen iz sveta mrtvih, u ovom slučaju odvija se na nekoj magistrali u Srbiji. U bajci svaka epizoda, susret, prepreka je korak u odrastanju, lekcija, obred prelaza iz jednog društvenog, fizičkog i duhovnog oblika postojanja u drugi. Ana i Monika kreću na takmičenje u autostopu sa severa Evrope na njen jug. Njihov obred prelaza jeste suočavanje sa svetom u kojem žive, njegovom podeljenošću, njegovom surovom dijalektikom, koja postaje očigledna na putu – suočavaju se sa deložacijom, nezaposlenošću, uništavanjem univerzalne zdravstvene zaštite i industrije u jednom tipičnom društvu periferije kapitala.

TRI PUTOVANJA

Putovanje se u komadu pojavljuje u tri vida. Kao deo slobodnog vremena, bekstva od svakodnevice i sticanje dragocenih novih iskustva u susretima sa nepoznatim ljudima i krajevima – tako započinju put Ana i Monika. Drugi vid putovanja je kretanje po inerciji, uporedivo sa trčanjem hrčka u točku, putovanje kao iluzija promene i kretnje kojom se maskira i anestezira nepodnošljivi stasis, ili saobraćajnim jezikom rečeno – zastoj. Tako putuju likovi koje autostoperke zaustavljaju. Treći vid putovanja, koji se pojavljuje na kraju jeste egzistencijalno putovanje, dugotrajno i mukotrpno bekstvo, putovanje migranata sa juga na sever, istoka na zapad. Sva tri vida putovanja sastavni su činioci dijalektike sveta u kojem živimo, štaviše, da bi neko mogao da bude turista, neko drugi mora da trči ili tapka u mestu, a neko treći da beži.

TRI PALCA

ANA
Oduvek sam htela
Da se vozim u policijskim kolima
Mislim ne s razlogom
Nisam ja neka buntovnica
Ali uvek me je to privlačilo
Da sam u opasnosti
A da znam da zapravo nisam

Kulminacija komada je „nemogući“ susret dva palca koji završava ubistvom radnika. Prvi palac je figurativno bačen, autostoperski. Drugi je zaista bačen, odsečen, kao u čuvenom slučaju iz 2009. kada je Zoran Bulatović, tekstilni radnik „Raške“ iz Novog Pazara odsekao sebi prst kao deo štrajka. Međutim, vredi pomisliti i na treći, možda najvažniji tip palca današnjice – simbol lajk (like) sa Fejsbuka. Taj sveprisutni palac koji „bacamo nemilice, ne štedimo, kako stignemo i gde stignemo…“, pored toga što je moćni okov savremenog digitalnog ropstva – gde se svaki naš svesni i nesvesni lajk prodaje na nekim novim pijacama robova – takođe jeste i simbol novog otuđenja i „higijenske“ odvojenosti današnje društvenosti, učestvovanja i pre svega političnosti od telesnog kontakta i prisustva. Možda je zato susret Ane i Monike sa svetom koji zaustavljaju bacanjem biološkog za razliku od digitalnog palca, najpre tako uzbudljiv, egzotičan i zabavan, a zatim i tako traumatičan i poražavajući.

MONIKA
DA LI IMA KRAJA OVOM PRESTANITE
DA LI MOŽE NEKO JEDNOSTAVNO
DA NAS JEBENO POVEZE
DA NEMA NIKAKVIH SKRETANJA
DA NEMA NIKAKVIH PROBLEMA
DA SAMO IDEMO OVIM PUTEM
I DA NAS OSTAVITE NEGDE
GDE GOD VAM ODGOVARA
DA LI JE TO MOGUĆE
NE TRAŽIMO MNOGO
SAMO JEDNU OBIČNU
JEBENU VOŽNJU

MUŠKARAC
Mislim da je to što tražite
Previše

Bojan Đorđev