Šabačko pozorište » Repertoar, Velika scena Ljubiša Jovanović » PRETPOSLEDNjA PANDA ILI STATIKA

Marija RatkovićPRETPOSLEDNjA PANDA ILI STATIKA

PRETPOSLEDNjA PANDA ILI STATIKA
Na sceni:

27. nov
20:00
Velika scena Ljubiša Jovanović

10. nov
20:00
Velika scena Ljubiša Jovanović

Velika scena Ljubiša JovanovićPremijera: 23. oktobar 2018.
« »
AutorMarija Ratković
RežijaMaksim Milošević
Dizajn svetlaMiroslav Sretenović (Izvanredni Bob)
FotografijaVladislav Andrejević
MontažaMatija Đukanović Đuka
Režija video materijalaVidan Miljković
Originalna muzikaPetar Mirković A//O
KostimMarina Maričić
Modni dizajnIvana Davidović (DISCIPLINA)
Grafički dizajnKombinart

Deset godina mature u Šapcu. Tako počinje kompleksna i dirljiva priča o traumama odrastanja i ljubavi. Žanrovski postavljena kao generacijska priča o odrastanju, Pretposlednja panda se kroz savremen teatarski jezik, skokovito i sveobuhvatno bavi odrazom ratova, nasilja, tranzicije, ali i novim uslovima obrazovanja i rada, (re)definicijama koncepata prijateljstva, ljubavi i uspeha u savremenom društvu.

Pretposlednja panda ili Statika je komad mladog, ali afirmisanog autora Dina Pešuta nagrađen nagradom “Marin Držić” Ministarstva kulture Republike Hrvatske, 2013. godine. Trenutno, komad je u konkurenciji za Deutschen Jugendtheaterpreis – jednu od najprestižnijih evropskih nagrada u oblasti omladinskog pozorišta.


Reč dramaturškinje
PRETPOLITIČKI PESAK I POLITIKE LjUBAVI

Pretposlednja panda ili Statika je priča o možda najvećoj neurozi ove generacije – uspehu. I najstrašnijoj od svih manifestacija uspeha - odlasku na sastanak mature.
U trenutku prvog susreta sa onima-koje-znamo-ceo-život u treptaju oka odvija se čitav traumatski odnos prema životu u savremenom društvu. Niz generacija koje su u vreme ratova na teritoriji bivše Jugoslavije bile u pretpolitičkom stanju, odrastale su u razorenom i ideološki konfuznom društvu što nas sve uvodi u politiku na niz veoma proizvoljnih načina – identitetske politike biramo i menjamo poput toalete za maturu. A stvarno, političko i/ili lično sazrevanje pomereno je ka ulasku u tridesete, odgovornost je odložena finansijskim nedaćama, studijama i brojnim usavršavanjima, porodičnim i emotivnim rolerkosterima, raznim egzistencijalnim krizama. Vreme je u Pretposlednjoj pandi postavljeno kao beskonačni lanac sadašnjih trenutaka. Kako smo došli na radioaktivno zgarište ranijih koncepata, vrednosti i politika, prošlost i budućnost vidimo u dijagonali. Za nas samo sadašnjost postoji i samo nas ona zanima, jer nosi mogućnost promene. A istorija naše sadašnjosti nastaje tek u suprotstavljenim vizijama četiri glavna lika koji se jednako požrtvovano bore za opstanak u svetu koji do kraja ne razumeju.
Oni, koji su zajedno odrastali postaju četiri suprotstavljene strane političkih kompasa, četiri lica (ne)uspeha ali i kompleksni ambivalentni likovi koji su u isto vreme i krhki i nasilni, aktivni i pasivni, slobodni i krajnje sputani. Meni je zanimljivo bilo da se bavim politikom emocija, odnosno afektivnim viškom, neimenovanim ostatkom osećanja pripadnosti, ljubavi, mržnje, poniženja, strasti, saosećanja ili gneva – i da u toku procesa zajedno istražimo da li postoji i koji je to politički ili čak emancipatorni potencijal afekta. Mislim da činimo pomak od retorike pomirenja u kojoj se pitanja odgovornosti depolitizuju ili relativizuju kroz “svi smo mi jednako krivi”. Želeli smo da damo potpuno novu optiku prijateljstva i solidarnosti iz perspektive politika afekta i onoga što Rosi Brajdoti naziva “ponovno uspostavljanje subjekta kroz materijalno izgrađen osećaj odgovornosti i etičku uračunljivosti prema društvu i okolini”, što možda jeste “žensko” upisivanje u tekst. Mi možda nikada ne možemo do kraja razumeti Drugo ili drugačije, ali pitam se da li ćemo ikada izaći iz tog pretpolitičkog peska u kom smo se svi zajedno predugo igrali i ako možemo, kuda ćemo? Ako uspemo da izvedemo politike ljubavi iz “naša četiri zida” moguće je da idemo ka razrešenju brojnih konflikata binarno postavljenog sveta. A možda i ne.

Marija Ratković