Šabačko pozorište » Repertoar, Velika scena Ljubiša Jovanović » KAKAV KUPLERAJ

Ežen JoneskoKAKAV KUPLERAJ

KAKAV KUPLERAJ
Na sceni:

08. jun
19:00
Velika scena Ljubiša Jovanović
- gostovanje u Novom Sadu, Novosadsko pozorište/Ujvideki szinhaz

05. apr
20:00
Velika scena Ljubiša Jovanović
PREMIJERA

Velika scena Ljubiša JovanovićPremijera: 05. april 2018.
« »
AutorEžen Jonesko
RežijaIvan Vuković
PrevodTatjana Šotra
DramaturgSlobodan Obradović
ScenografMarija Kalabić
KostimografIvana Mladenović
KompozitorVladimir Petričević
InspicijentZorica Stevanović
SuflerSofija Karajić
Tehnički rukovodilacRadivoj Kostadinović
Slikarski radoviRade Stanković
Stolarski radoviBorivoj Čeivanović
Bravarski radoviMihailo Brezina
Majstor tonaKosta Pavlović
Majstor svetlaMiodrag Popović
ElektričarLuka Popović
Vlasuljar i šminkerGordana Barović
Krojački radoviDragica Vujković
Krojački radoviZlatomir Nenadović
GarderobaDanijela Dragojević
GarderobaBiljana Kostadinović
RekvizitaMirjana Neziri
DekorateriČedomir Vučinić
DekorateriIvan Jovanović
DekorateriJosip Ucaj
DekorateriMladen Simić
LiceVLADIMIR MILOJEVIĆ
Žak Dipon, Pobunjenik, Prvi policajac, Sin Žaka Dipona, Pobunjenikov sinLjUBIŠA BAROVIĆ
Pjer Rambu, Mladić, Drugi policajac, Mladićev sinSTRAHINjA BAROVIĆ
Šef, Čovek sa štapom, Starac, UčiteljZORAN KARAJIĆ
G-đa sa psetancetom, StaricaDEANA KOSTIĆ
Nastojnica, Nastojnicina ćerkaSONjA MILOJEVIĆ
Lisjena, ŽenaKRISTINA PAJKIĆ
Anjesa, Anjesina ćerkaMINjA PEKOVIĆ
Blagajnica, Pobunjenica, Majka LicaALEKSANDRA RISTIĆ
Gazdarica, Ranjenikova majkaANETA TOMAŠEVIĆ
Kafedžija, Gazda, Muž g-đe sa psetancetomIVAN TOMAŠEVIĆ

“Ako dozvolite, da sam ja ja, onda sam ja svet...” Volim ovu Joneskovu misao. Volim Joneska. Volim šta se desi kada u pozorište uđe Joneskov tekst. Volim kad svi osetimo na probi da je tu sa nama. Zamišljamo da smo ga par puta i nasmejali. Živelo 6 milijardi istina!

Ivan Vuković


NEKAD KAO JUČE, JUČE KAO DANAS
Junaci Joneskovog komada, otvoreno ili potajno, osećaju zastrašujuću nesposobnost da žive sami sa sobom. Zadovoljavaju se činjenicom da im nedelje prolaze bez uzbuđenja, a ostali dani u sedmici još sumornije. Pred takvu plejadu očajnika, Jonesko izvodi Lice. Biće koje je temeljno neprilagođeno, čisto i transparentno u svojoj usamljenosti. Biće koje, pomalo apsurdno, oseća potrebu da opravda svoje prisustvo. Sva nezadovoljstva i neostvarenosti srozane mase, momentalno se pretvaraju u blistava očekivanja – da će taj drugi umesto njih promeniti sivilo, da će im rešiti probleme i umanjiti patnje, da će im objasniti sistem zasnovan na krvavim prevratima, strahu i dominaciji novca, da će im u krajnjem slučaju platiti ceh u kafani. Meta koju su odabrali, basterkitonovski im razbija vilice svojim ćutanjem. Lice se ne pita da li je moguće živeti. Ni konkretno, ni apstraktno. U njegovom univerzumu, ne postoji želja za rešenjem. Postoji samo konstatacija trenutnog stanja i ogorčenost. Ogromna, nepojmljiva ogorčenost. I stid spram epohe koju nazivamo današnjicom.

Slobodan Obradović