Шабачко позориште » Репертоар, Велика сцена Љубиша Јовановић » КАКАВ КУПЛЕРАЈ

Ежен ЈонескоКАКАВ КУПЛЕРАЈ

КАКАВ КУПЛЕРАЈ
На сцени:

05. апр
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
ПРЕМИЈЕРА

Велика сцена Љубиша ЈовановићПремијера: 05. април 2018.
« »
АуторЕжен Јонеско
РежијаИван Вуковић
ПреводТатјана Шотра
ДраматургСлободан Обрадовић
СценографМарија Калабић
КостимографИвана Младеновић
КомпозиторВладимир Петричевић
ИнспицијентЗорица Стевановић
СуфлерСофија Карајић
Технички руководилацРадивој Костадиновић
Сликарски радовиРаде Станковић
Столарски радовиБоривој Чеивановић
Браварски радовиМихаило Брезина
Мајстор тонаКоста Павловић
Мајстор светлаМиодраг Поповић
ЕлектричарЛука Поповић
Власуљар и шминкерГордана Баровић
Кројачки радовиДрагица Вујковић
Кројачки радовиЗлатомир Ненадовић
ГардеробаДанијела Драгојевић
ГардеробаБиљана Костадиновић
РеквизитаМирјана Незири
ДекоратериЧедомир Вучинић
ДекоратериИван Јовановић
ДекоратериЈосип Уцај
ДекоратериМладен Симић
ЛицеВЛАДИМИР МИЛОЈЕВИЋ
Жак Дипон, Побуњеник, Први полицајац, Син Жака Дипона, Побуњеников синЉУБИША БАРОВИЋ
Пјер Рамбу, Младић, Други полицајац, Младићев синСТРАХИЊА БАРОВИЋ
Шеф, Човек са штапом, Старац, УчитељЗОРАН КАРАЈИЋ
Г-ђа са псетанцетом, СтарицаДЕАНА КОСТИЋ
Настојница, Настојницина ћеркаСОЊА МИЛОЈЕВИЋ
Лисјена, ЖенаКРИСТИНА ПАЈКИЋ
Ањеса, Ањесина ћеркаМИЊА ПЕКОВИЋ
Благајница, Побуњеница, Мајка ЛицаАЛЕКСАНДРА РИСТИЋ
Газдарица, Рањеникова мајкаАНЕТА ТОМАШЕВИЋ
Кафеџија, Газда, Муж г-ђе са псетанцетомИВАН ТОМАШЕВИЋ

“Ако дозволите, да сам ја ја, онда сам ја свет...” Волим ову Јонескову мисао. Волим Јонеска. Волим шта се деси када у позориште уђе Јонесков текст. Волим кад сви осетимо на проби да је ту са нама. Замишљамо да смо га пар пута и насмејали. Живело 6 милијарди истина!

Иван Вуковић


НЕКАД КАО ЈУЧЕ, ЈУЧЕ КАО ДАНАС
Јунаци Јонесковог комада, отворено или потајно, осећају застрашујућу неспособност да живе сами са собом. Задовољавају се чињеницом да им недеље пролазе без узбуђења, а остали дани у седмици још суморније. Пред такву плејаду очајника, Јонеско изводи Лице. Биће које је темељно неприлагођено, чисто и транспарентно у својој усамљености. Биће које, помало апсурдно, осећа потребу да оправда своје присуство. Сва незадовољства и неостварености срозане масе, моментално се претварају у блистава очекивања – да ће тај други уместо њих променити сивило, да ће им решити проблеме и умањити патње, да ће им објаснити систем заснован на крвавим превратима, страху и доминацији новца, да ће им у крајњем случају платити цех у кафани. Мета коју су одабрали, бастеркитоновски им разбија вилице својим ћутањем. Лице се не пита да ли је могуће живети. Ни конкретно, ни апстрактно. У његовом универзуму, не постоји жеља за решењем. Постоји само констатација тренутног стања и огорченост. Огромна, непојмљива огорченост. И стид спрам епохе коју називамо данашњицом.

Слободан Обрадовић