Шабачко позориште » Репертоар, Велика сцена Љубиша Јовановић » Трка са временом

Александар ПоповићТрка са временом

Трка са временом
Велика сцена Љубиша ЈовановићПремијера: 14. фебруар 2008.
АуторАлександар Поповић
РежијаБојана Лазић

Трка је сурова. Свако са сваким и свако сам против свих. Нема тајмаута. Нема фаула. Нема правила. Игра се до последњег даха. До последњег преживелог такмичара. Игра се за новац. За гала живот или смрт. Нејасан гранд при и сумњиву победу. Нема логике. Не тражите је, јер је нема. Као што нема ни приче, у класичном смислу те речи. Уместо ликова Аца Поповић нуди нам „Носаче“. Сурове професионалце, довољно нестварне, и довољно снажне да на својим карикатуралним плећима изнесу ову сулуду игру. Уместо драме, Поповић нуди позориште, у свом најчистијем, најбруталнијем, најмање претенциозном облику. Позориште бизарно као свој живот. Брутално као живот. Невероватно, али сасвим сигурно могуће, као што сам живот може да буде. Време је прошло садашње. Време је садашње будуће. Нема времена. И можда баш зато гледамо у сат. Време пролази тако брзо да га нема за објашњења, за актере, да га нема за предах, за љубав, за породицу и мале ствари. Или за публику жељну да види нешто већ виђено. „Трка са временом“ је комад о слободи. Комад о ничим заузданој машти и непредвидивој промисли писца. Игра ради игре с циљем да у партеру изазове гласан смех. Међутим, ослушнете ли то смејање, чућете у његовом дну и једну горку нијансу. Једну циничну ноту подсмеха, ругање у лице сваком од нас. Јер сви смо ми мали носачи игре коју нам намеће време. У сталној трци за каријером. У сталној трци за модом. За тренди одећом и најновијом музиком. За новим сленгом. Јачом конфигурацијом. Бољим хардвером, новом визијом софтвера, најсигурнијим лозинкама, најсавременијом технологијом, чудима технике и медицине. За западом. За истоком. За фејс лифтингом, ботоксом, силиконима, најбољим шампоном против перути и детерџентом чија револуционарна формула може да опере савест, тако да на њој више нема ни најмање мрље, тако да више нема савести. Сви смо ми помало носачи, у трци за новцем, политиком, трци за идеологијом која се сваког часа може променити.

Парадоксално: убрзани свет оставио нас је да стојимо у месту. Да се носимо и подносимо. Суочени са дикататом моде, императивном младости и прождрљивим тржиштем, остало нам је само да стојимо. Непомични и немоћни пред појмом званим: време. Робом званом време. Једином робом која се не може складиштити. Једним противником који се не може победити.

Погледајте у своје срце и реците: колико има сати.

Представа је пролашена најбољом на фестивалу од стране Жирија Округлог стола критике.

Маја Мирковић је добила награду за најбоље костиме.