Шабачко позориште » Репертоар, Велика сцена Љубиша Јовановић » ПРЕТПОСЛЕДЊА ПАНДА ИЛИ СТАТИКА

Марија РатковићПРЕТПОСЛЕДЊА ПАНДА ИЛИ СТАТИКА

ПРЕТПОСЛЕДЊА ПАНДА ИЛИ СТАТИКА
На сцени:

27. нов
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

10. нов
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

Велика сцена Љубиша ЈовановићПремијера: 23. октобар 2018.
« »
АуторМарија Ратковић
РежијаМаксим Милошевић
Дизајн светлаМирослав Сретеновић (Изванредни Боб)
ФотографијаВладислав Андрејевић
МонтажаМатија Ђукановић Ђука
Режија видео материјалаВидан Миљковић
Оригинална музикаПетар Мирковић А//О
КостимМарина Маричић
Модни дизајнИвана Давидовић (ДИСЦИПЛИНА)
Графички дизајнКомбинарт

Десет година матуре у Шапцу. Тако почиње комплексна и дирљива прича о траумама одрастања и љубави. Жанровски постављена као генерацијска прича о одрастању, Претпоследња панда се кроз савремен театарски језик, скоковито и свеобухватно бави одразом ратова, насиља, транзиције, али и новим условима образовања и рада, (ре)дефиницијама концепата пријатељства, љубави и успеха у савременом друштву.

Претпоследња панда или Статика је комад младог, али афирмисаног аутора Дина Пешута награђен наградом “Марин Држић” Министарства културе Републике Хрватске, 2013. године. Тренутно, комад је у конкуренцији за Deutschen Jugendtheaterpreis – једну од најпрестижнијих европских награда у области омладинског позоришта.


Реч драматуршкиње
ПРЕТПОЛИТИЧКИ ПЕСАК И ПОЛИТИКЕ ЉУБАВИ

Претпоследња панда или Статика је прича о можда највећој неурози ове генерације – успеху. И најстрашнијој од свих манифестација успеха - одласку на састанак матуре.
У тренутку првог сусрета са онима-које-знамо-цео-живот у трептају ока одвија се читав трауматски однос према животу у савременом друштву. Низ генерација које су у време ратова на територији бивше Југославије биле у претполитичком стању, одрастале су у разореном и идеолошки конфузном друштву што нас све уводи у политику на низ веома произвољних начина – идентитетске политике бирамо и мењамо попут тоалете за матуру. А стварно, политичко и/или лично сазревање померено је ка уласку у тридесете, одговорност је одложена финансијским недаћама, студијама и бројним усавршавањима, породичним и емотивним ролеркостерима, разним егзистенцијалним кризама. Време је у Претпоследњој панди постављено као бесконачни ланац садашњих тренутака. Како смо дошли на радиоактивно згариште ранијих концепата, вредности и политика, прошлост и будућност видимо у дијагонали. За нас само садашњост постоји и само нас она занима, јер носи могућност промене. А историја наше садашњости настаје тек у супротстављеним визијама четири главна лика који се једнако пожртвовано боре за опстанак у свету који до краја не разумеју.
Они, који су заједно одрастали постају четири супротстављене стране политичких компаса, четири лица (не)успеха али и комплексни амбивалентни ликови који су у исто време и крхки и насилни, активни и пасивни, слободни и крајње спутани. Мени је занимљиво било да се бавим политиком емоција, односно афективним вишком, неименованим остатком осећања припадности, љубави, мржње, понижења, страсти, саосећања или гнева – и да у току процеса заједно истражимо да ли постоји и који је то политички или чак еманципаторни потенцијал афекта. Мислим да чинимо помак од реторике помирења у којој се питања одговорности деполитизују или релативизују кроз “сви смо ми једнако криви”. Желели смо да дамо потпуно нову оптику пријатељства и солидарности из перспективе политика афекта и онога што Роси Брајдоти назива “поновно успостављање субјекта кроз материјално изграђен осећај одговорности и етичку урачунљивости према друштву и околини”, што можда јесте “женско” уписивање у текст. Ми можда никада не можемо до краја разумети Друго или другачије, али питам се да ли ћемо икада изаћи из тог претполитичког песка у ком смо се сви заједно предуго играли и ако можемо, куда ћемо? Ако успемо да изведемо политике љубави из “наша четири зида” могуће је да идемо ка разрешењу бројних конфликата бинарно постављеног света. А можда и не.

Марија Ратковић