Шабачко позориште » Репертоар, Велика сцена Љубиша Јовановић » Млади Стаљин

Џон ХоџМлади Стаљин

Млади Стаљин
На сцени:

03. апр
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Костолцу,19. Глумачке свечаности ''Миливоје Живановић''

02. апр
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

23. јан
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

28. нов
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
Гостовање у Београду, Театар фест VI

23. нов
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
Гостовање у Алексинцу, 2. Фестивал праизведби

16. нов
21:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

06. јун
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

18. мај
19:30
Велика сцена Љубиша Јовановић
49. Фестивал "Јоаким Вујић", Лазаревац

14. мај
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

08. мај
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

Велика сцена Љубиша ЈовановићПремијера: 21. фебруар 2013.
АуторЏон Хоџ
РежијаНебојша Брадић
ПреводЂорђе Кривокапић
СценографијаНебојша Брадић
КостимографијаМарина Вукасовић Меденица
МузикаЗоран Ерић
Сценски покретВера Обрадовић
Асистент костимографаОлга Мрђеновић
Дизајн плакатаСветлана Волиц
Мајстор сценске маскеГордана Баровић

Први пут у Шабачком позоришту:
"Млади Стаљин" ("Сарадници")
Добродошли у Москву, сада је 1938.
То је атмосфера процеса, масовних егзекуција, Великог Терора. У таквој атмосфери Михаил Булгаков има један од најнеобичнијих задатака за драмског писца, поруџбину која може да измени његов живот.
Пре тога, његова сценска адаптација „Беле гарде“ била је велики успех и ишла је у МХАТ -у више од 800 пута. Он је био принуђен да измени крај драме (прича о Белима у Кијеву за време револуционарног преврата) како би је учинио политички прихватљивом. Остале његове драме су забрањене. Нарочито је болело забрањивање „Молијера“, коме је требало више од три године да стигне до сцене.
Писац је веома забринут. Уметнички и комерцијални успех „Беле гарде“ одржава га на површини, али будућност не изгледа ружичасто. Размишља о томе да остави позориште. Изненада стиже позив из МХАТ-а. Они желе да он напише драму о Стаљину. Заузврат, он тражи нови стан. Договор је постигнут.
Да ли је тако морало да буде? Булгаков нема другог избора. Људи које је добро познавао већ су ухапшени. Песник и драмски писац Владимир Мајаковски натеран је на самоубиство (или је убијен), глумац и позоришни иноватор Всеволд Мејерхолд је ухапшен и убијен. Терор је у пуном замаху: јавна суђења, страх и параноја су позадина свакодневног живота.
Булгаков пише драму о Стаљину и продуценти су задовољни њеним напретком. Заједно са супругом Јеленом и уметничким сарадницима представе, одлучује да отпутује у Стаљиново родно место Гори, у Републици Грузији. Никада нису стигли тамо. Опозвани су, и уметнички процес је завршен.
Како изгледа његова драма која носи име „Батум“ ( по нафтном налазишту на Црном мору где се радња одиграва)? У првом реду, то је бледа имитација Булгаковљевих других радова. А како би другачије и могло бити? Његова глава није била слободна да мисли, његова рука није била слободна да пише. Док у његовим другим драмама откривамо и препознајемо одушевљење и хуманост са којом пише, од тога нема ништа у „Батуму“. Хумор је форсиран, драма је линеарна и предвидљива, а главна личност је дводимензионални добрица, који никада не ради ништа лоше и стално инспирише своје следбенике.
Стаљин је очекивао да ће његов омиљени аутор написати драмски текст који би помирио уметнички и пропагандни задатак. Булгаков у томе није успео. Стан никада није добио. Пред смрт, годину дана касније, он је завршио“ Мајстора и Маргариту“, роман у коме ђаво посећује Москву. Тим делом је остао записан као стваралац врхунског остварења. 1938. године он је био храбар човек који је покушавао да опстане, стварно и уметнички, па ако „Батум“ није одговорио његовим стандардима, то само потврђује да Михаил Булгаков никоме није дуговао апологију.


ЏОН ХОЏ
Писац
Сценарија Џона Хоџа обухватају "Транс", "Плажа" "Живот мање обичан", "Трејнспотинг" и "Плитак гроб". Све ове филмове режирао је Дени Бојл. Драма "Сарадници" имала је светску премијеру на сцени Националног театра у Лондону у режији Николаса Хајтнера. За овај текст Џон Хоџ је добио Награду Оливије за 2012.


НЕБОЈША БРАДИЋ
Редитељ
Дипломирао је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду.

Од 1981. до 1996. радио је као редитељ, уметнички директор и управник Крушевачког позоришта. У сезони 1996/97. године био је управник позоришта "Атеље 212". Од 1997. до 1999. управник је Народног позоришта у Београду. Управник је и уметнички директор Београдског драмског позоришта од децембра 2000. године до 2008. Од 2008. до 2011. био је министар културе у Влади Републике Србије. Професор је глуме на Академији лепих уметности у Београду.

Режирао је више од 70 представа у српским, хрватским, босанским и грчким театрима, са посебним афинитетом за савремену домаћу литературу и драматизацију („Проклета авлија“, „Дервиш и смрт“, „Златно руно“, „Корени“, “Тврђава”). Режирао је опере и мјузикле. Оснивач је Београдског фестивала игре, Дунавфеста и Антикафеста.. Представе Небојше Брадића игране су у позориштима бивших југословенских република, у Италији, Аустрији, Мађарској, Енглеској, САД, Чешкој, Швајцарској, Украјини, Русији, Грчкој, Албанији, Турској.

Добитник је најзначајнијих домаћих позоришних награда. Први је добитник награде „Никола-Пеца Петровић“ за најбољег југословенског позоришног менаџера. На Позоришним сусретима „Јоаким Вујић“ добио је девет награда за најбољу режију. Награђен је Стеријиним наградама за најбољу савремену сценску адаптацију, драматизацију и режију. Добитник је награда за режију на фестивалима у БиХ (Брчко, Зеница). Добитник је „Јоакимовог прстена“ за допринос позоришној уметности, као и награде “Златни витез” за режију на истоименом фестивалу у Москви.
Бави се театрологијом. Аутор драма “Мој брат” и “Ноћ у кафани Титаник”. Објавио је књигу драматизација „Проклета авлија“ и „Дервиш и смрт“.