Шабачко позориште » Репертоар, Велика сцена Љубиша Јовановић » Каинов ожиљак

В. Кецмановић-Д. СтојиљковићКаинов ожиљак

Каинов ожиљак
На сцени:

04. мар
19:30
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Народном позоришту у Београду, Велика сцена

26. феб
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Сремској Митровици

01. дец
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Великој Плани, 38.''Масукини дани''

19. нов
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Алексинцу, 4.''Фестивал првоизведених представа''

27. окт
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Зајечару, 24.Фестивал ''Дани Зорана Радмиловића''

07. окт
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић
гостовање у Крагујевцу, 10.''ЈоакимИнтерФест''

23. апр
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

12. мар
20:00
Велика сцена Љубиша Јовановић

Велика сцена Љубиша ЈовановићПремијера: 01. фебруар 2015.
« »
АуторВ. Кецмановић-Д. Стојиљковић
РежијаЈуг Радивојевић
Сценографија и избор музикеЈуг Радивојевић
ДраматизацијаСпасоје Ж. Миловановић
КостимографЈелена Стокућа
Асистент костимографаАдријана Симовић
Сценски покретПетар-Пјер Рајковић
Сценски говорРадован Кнежевић

Каинов ожиљак, у једном метафоричком смислу, јесте прича о непостојаности добра и тврдокорности зла, с друге стране, Каинов ожиљак је проклетство које носи сваки човек и све што је човек створио. У причи о Андрићевим годинама у Берлину, где је урушена и подељена држава послала свог великог уметника да се ценка са ђаволом и покуша да уразуми неразумне, оваплоћује се теза о немоћи обичног човека спрам цикличних насртаја зла. А двадесети век, у коме је Иво Андрић провео већи део свог живота, може се слободно назвати Веком зла. Ипак, иако у немогућој ситуацији, Андрић, хуманиста и писац, успева да сачува човека у себи и то је можда најснажнија порука коју нам је послао, како својим држањем у Берлину, тако и својим романом "Проклета авлија" на који је недвосмислено утицало берлинско искуство које је сам Андрић сматрао најтежим и најмучнијим делом свог живота.

Растрзан између љубави и дужности, сведок помаљања једног великог ужаса који ће прогутати целу Европу, суочен са нацистима и њиховом визијом света и његове будућности, он није устукнуо, нити се двоумио, решен да сачува сопствену душу иако је био свестан да се душа света који је срљао ка рату не може спасити. У том смислу, његова портага за уклетом књигом земљака Крајског која у себи носи омен и номен братоубице Каина јесте опасна игра, фаустовско искушење али и начин да се човек суочи са самим собом.

Већ на почетку Каиновог ожиљка се, наиме, помиње чињеница да је Андрић Црњанском скретао пажњу како његов суматраизам, та ода способности поезије да споји наоко неспојиво, за консеквенцу не мора да има блаженство. Њена консеквенца може да буде ужас космичких размера. Сместивши стамболског Карађоза у Хитлеров Берлин и тако спојивши два наоко неспојива ужаса, ми смо, заправо, покушали да уметнички отелотворимо ту Андрићеву мисао.

На публици остаје да посведочи да ли смо у томе успели.

Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић

----------------------------

Представа "Каинов ожиљак" задржава конструкцију приче и задате односе медју ликовима, које су аутори истоименог романа Владимир Кецмановић и Дејан Стојиљковић понудили. Истовремено, она, по логици медија, врши сажимање више, у роману апострофираних, историјских ликова. Пре свега одабирањем ситуација, које имају тематске сличности и више драмске напетости, у којима се ти ликови лоцирају. Овакав поступак је олакшан чињеницом да роман, у узбудљиво испричаној причи, обилује готовим позоришним матрицама.

Те матрице, као сценски фрагменти и тематске целине представе, додатно се усложњавају проблемом травестије. Од оне најочигледније – у представи припаднике најужег руководства Трећег Немачког Рајха (А.Хитлер, Х.Геринг, Р.Хајдрих) играју глумице Шабачког позоришта, до тога да сваки лик ствара другачију слику о себи у јавном простору. Травестија на тај начин постаје место сусрета ослобађања, поништавања, условљавања како друштва према појединцу и појединца према друштву, тако и појединца према појединцу. Поигравање социјалним статусима и само/идентификацијама покушај су препознавања непрекидне театрализације друштва и играња друштвених улога.

Спасоје Ж. Миловановић, драматург