Где год постоји људско друштво, постоји и необуздани дух перформанса и игре.
Под дрвећем у малим селима, на високо технолошким сценама светских метропола, у школским салама, на пољима и у храмовима, у сиротињским четвртима и на градским трговима, у месним заједницама и у градским подрумима, људе привлачи заједништво ефемерних позоришних светова које стварамо да би телом, дахом и гласом изразили сву нашу људску сложеност, нашу различитост и рањивост.
Окупљамо се како бисмо плакали и присетили се, како бисмо се смејали и размишљали, учили и потврђивали и замишљали. Како бисмо се дивили техничким могућностима и отелотворили богове. Како бисмо заједнички освестили своју способност да стварамо лепоту, саосећање али и монструозност. Долазимо да се напунимо енергијом и снагом. Да славимо богатство наших различитих култура и да укинемо границе које нас раздвајају.
Где год постоји људско друштво, постоји и необуздани дух перформанса и игре. Рођен у заједници, он носи маске и костиме наших различитих традиција. Он користити наше језике, ритмове и покрете и отвара нове просторе пред нама.
А ми, уметници који радимо с овом древном духом, осећамо потребу да га каналишемо кроз наша срца, наше идеје и наша тела, да бисмо разоткрили сву прозаичност, али и сву блиставу тајанственост наших стварности.
Али, у ово доба у којем милиони једва преживљавају, пате под репресивним режимима и пљачкашким капитализмом, беже од ратних сукоба и тешкоћа, у којем у нашу приватност задиру тајне службе, а наше речи цензуришу самовољне владе, у коме се шуме уништавају, животињске врсте истребљују, а океани загађују: шта је то што имамо потребу да разоткријемо?
У овом свету неједнаких односа снага и моћи, у којем разни хегемонистички поретци покушавају да нас увере да је једна нација, једна раса, један род, једна сексуална оријентација, једна религија, једна идеологија, један културни оквир супериоран у односу на све остале, може ли се заиста бранити тврдња да уметност треба да буде неспутана друштвеним програмима?
Хоћемо ли се ми, уметници арена и позорница, поводити стерилним захтевима тржишта или ћемо зграбити моћ коју већ имамо, моћ да створимо чист простор у срцима и умовима читавог друштва, да окупимо људе око нас, да их инспириршемо, очарамо, информишемо и тако створимо свет наде и искрене сарадње?

БРЕТ БЕЈЛИ, јужноафрички драмски писац, дизајнер, редитељ, аутор инсталација и уметнички директор продукцијске куће ТWВ.